Starinske dečije igre: sukalica i klin čorba...

Starinske dečije igre: sukalica i klin čorba...

Tradicionalne dečje igre su nasleđe iz prošlosti koje je nije puno uspelo da se održi i u modernom civilizacijskom vremenu u kojem se postepeno razlažu stare društvene tvorevine. Uobičajeno je da se pod tradicionalnim igrama najčešće tretira igra u seoskim sredinama, koja se prenosila iz generacije u generaciju.

Lopta - dečija igračka ili glavni rekvizit u brojnim ekipnim sportovima (odbojka, košarka, rukoment, vaterpolo. nogomet) u našem tradicionalnom nasleđu nije imala današnji izgled ni odlike. Pravljena je od krpa uvezanim kanapom i goveđe dlake u proleće kada se goveda linjaju. Bila je taman tolika da se obuhvati šakom, "koliko da stane u šaku", a nazivana je "krpenjača" ili lopta.

Prvi podaci o igrama sa loptom nalaze se u zbirci Vuka Vrčevića pod nazivom Srpske narodne igre koje se zabave radi po sastancima igraju, objavljenoj 1868. goine. Njen naziv bio je topuz-topa, kuc-kui, izvodila se na otvorenom prostoru "između momčadi" sa loptom od krpa. Podelivši se u dve grupe odbrojavanjem, razdvoje se "družine" na rastojanju od nekoliko metara, a "koju družinu dopane top, počnu od veselja skakati i vikati svi jednogrlice: naš top, naš i megdan, ako Bog da!". Ekipa koja ima loptu - top, jednim od svojih igrača je da. Svi se saviju stavivši ruke između nogu (protivnik ne zna kod koga je lopta) i potrče ka protivničkoj ekipi." Oni što drži top, kao i njegova družina neprestano obigravaju okolo protivne družine vičući svi: topa-topa, kuc-kuc, pa kad se sasvim izmiješaju u onome trčanju udari jednoga koga mu se svidi, pa svi onda bježati će ko bolje može. Oni te je bio udren, potrči brže bolje za topom, uzme ga i njime gađe najbližega od družine". Ako ga pogodi njegova družina će sada gađati, a ako ga promaši, top ostaje kod prve družine, "te biju kao prije rugajući se: valaj sramote! Top je bio u rukama, pa ne pogodiše ni jednoga..." Ovakav način igranja i pravila koja su u igri na trenutak podseća na ragbi utakmice.

Isti autor dvadesetak godina kasnije objavljuje drugu zbirku pod istim nazivom i u njoj igru pod nazivom boj topa. Iako srodnog naziva, ova igra zabeležena u Boki i Crnoj Gori sasvim se drugačije izvodi. "Za ovu igru hoće se široka i ravna poljana, a najzgodnija je pokošena livada. Momci najprije načine top, kojega oni vješto od krpa učine, i dobro omotaju jakim koncem, tako veliku i oblu, od prilike koliko djetinja glava. Društvo se podijeli na dvoje, i stoje jedni sprama drugijeh okolo 50 koraklja (koraka). Družina, koja drži top u rukama, dadu ga jednome iz reda, a ovi ga okrenu put protivne strane igrača, zvekne ga šakom što bolje može te top pođe u vis, pa na one protivne igrače. Ovi s protivne strane svaki drži spravnu šaku (spremnu) i svi gledaju gdje će top panuti, i jedan koji se najbliže desi, kad top hoće da pane, udari ga i odbaci na protivne igrače, a oni opet isto tako protiv njih". Ekipa koja nije spretna da dočeka i vrati top (loptu), već on padne na ledinu (zemlju) gubi megdan. Možda se u nekim elementima ove igre naziru osnovni principi odbojkaške igre.
Krajem 19-og veka Milan Ć. Milićević u prvom broju SEZb čiji je naziv Život Srba seljaka objavljuje opise pet igara u kojima se koristi lopta kao osnovni rekvizit.

To su igre: s konja na kobilu, čik čorbe, razbigrada, lopte ili šukanja i igne iplik. Zanimljive su dve igre koje će se u našim selima igrati bezmalo više od sto godina. Prva je igra s konja na kobilu ili s konja na magarca.Igrači su se birali po snazi da bi jedan drugog mogli nositi na leđima, i po parovima. Kada se podele i odrede ko će koga jahati razmeste se po kružnici na razdaljini od nekoliko koraka, najčešće tri, i "ta-da oni koji moraju da leže sagnu se oduprevši se rukama u kolena da snažnije drže, a drugari ih jašu. Čim jedan drugoga pojašu, odmah će se koji od jahača potegnuvši loptom na najbližeg svog drugara s desne strane i viknuti: jedan! Ovaj će je bacati drugom do sebe, rekavši dva! Ovaj opet trećem, a treći četvrtom - sve po jedan broj više nabrajajući do 10. Ovo ide brzo i živo, manj ako su igrači nevešti ili nejači pa se ljuljaju i ne mogu da drže, nego se moraju nameštati. Kada se navrši broj 10, odmah je promena mesta. Ako koji ne uhvati loptu kad mu se baci, nego ona padne na zemlju, onda jahači brže-bolje sjahuju i beže kud ko može, a konji grabe loptu, pa koji pre ugrabi baci se za kojim od jahača i gađa da pogodi. Ako ga udari, onda oni jašu pređašnje jahače, svaki svoga druga, a ako ne pogodi, opet ležu te ih jašu kao i pre. Tako se igra dokle im se ne dosadi". Veoma sličan opis ove igre nalazi se i u radu T. Bratića i St. Delića, "Narodne igre sa sijela i zbora u Gornjoj Hercegovini" pod nazivom lopte - jahe. Igrači su raspoređeni po kružnici jašući jedni druge. Pri dobacivanju lopte ne izgovaraju brojeve, već uzvikuju "drži, hvataj!". Potrebno je tri puta da se obiđe krug - "da se obredi tri puta", pa se tek onda menjaju mesta. U slučaju da jahači ispuste loptu u toku dobacivanja, brzo se razbežs da ih konji ne pogode. Ukoliko se to ipak dogodi, menjaju se mesta kao i u prethodnom opisu igre s konja ia kobilu.

Sukanja, sukalice

U selima Podrinja ova igra se naziva s kobe na kobu ili mrtva kobila. U trenutku zapisivanja (šezdesete godine prošlog veka) izvodili su je dečaci. U toku dobacivanja lopte nije bilo ni brojanja, ni bilo kakvih uzvikivanja, već samo dodavanja lopte od goveđe dlake između jahača, dok "konji vrdaju" - vrte se kako bi jahači ispustili loptu i time igrači konji dobili priliku da izmenjaju mesta sa igračima jahačima.

Druga igra koju je Milićević opisao, a koja se bezmalo čitav vek igrala na našim prostorima nosi naziv lopte ili šukalja. Po njegovim rečima bila je "jedna od najmilijih igara s loptom". Pre početka igranja svi igrači se podele u dve jednake grupe, potom "zabeleže okrugao prostor koliko jedno guvno, obućom, haljinama ili kapama, pa u to kolo uđu oni čija je strana ivera bila do zemlje. Oni, pak, čija je strana ivera bila gore, uzmu loptu i skupljeni izvan kola u jednu gomilicu, i jedan drugom okrenuti, krijući od onih što su u kolu, dadu je obično najboljem igraču, pa se onda vrate i razaspu oko kola držeći svaki u nedrima ili pod pazuhom ruku u kojoj bi trebalo da je lopta. Sad svi oko kola obleću i zamahuju ovaj na ovoga, onaj na onoga, kao da je u sviju lopta, dokle međutim, pravi gađač gleda da koga u kolu pogodi loptom. Ako on promaši, gubi s društvom igru, i ide s njima u kolo, a oni iz kola izlaze i kriju loptu, kao i prvi što su radili. Ukoliko bi neko od igrača u kolu uhvatio loptu, mogao je gađati igrače van kola koji bi se razbežali što dalje od kola. Ako niko ne bi bio pogođen pozicije bi ostajale iste, a ako nekog pogode, taj igrač bi bio izbačen iz igre. Milićević na zanimljiv način opisuje dobre strelce: "Dokle god onaj gađač spolja, oblećući oko kola, ili proletajući kroz kolo i sagoneći protivnika u buljuke, ne promaši, nego zgađa jednoga po jednoga, a i oni iz kola ne pogode njega, dotle ss on lopta, pa makar ih sve isterao iz kola. I u takvom slučaju njegova je strana dobila igru. Istu igru i sa istim pravilima opisali su i Bratić i Delić u Hercegovini, samo pod drugim nazivom topuz grada u izvođenju dece. Jedna grupa, ili kako oni pišu "stranka" je u "gradu" - kružnom omeđenom prostoru, a druga "kojoj je zapalo da krije loptu, okupi se malo na stranu, tu "jedan uzme loptu, sakrije je u njedra držeći je u ruci, ali i svi drugi drže ruke u njedrima kao da je lopta u svakoga. Potom se kao i u prethodnom opisu rasporede oko "grada" uz uzvike:"Drži mi se, drži!" i svi zamahuju ka igračima u "gradu". Sve ostalo se izvodi isto kao i u prethodnom opisu u igri šukanja.

Ova igra samo pod drugim nazivima bila je poznata i u zapadnoj Srbiji. U Podrinju je nosila naziv šukalice ili kaše, a izvodila se najčešće u proleće kada se goveda linjaju, jer ss lopta pravila od goveđe dlake. Igrači su bili podeljeni u dve grupe. Jedna grupa je bila u omeđenom krugu, druga van njega i posedovala je loptu. Za razliku od dosadašnjih opisa ove igre, u ovoj varijanti lopta se nije krila, već se brzo dodavala između igrača van kruga. Svaki pogođeni igrač ispadao je iz igre, a pobednik je bila grupa koja je sačuvala više igrača. U jugozapadnoj Srbiji ova igra se nazivala okolo lopte, u selima Takova krijenje lopte,u selima Peštersko-sjeničke visoravni lopte, a u okolini Kikinde lopte i grada.

Ovoj grupi, takozvanih starijih igara sa loptom pripada još nekoliko igara. Pre svega to je igra sinova koja je poznata stanovnicima zapadne Srbije, a Bratić i Delić je opisuju pod nazivom kopilića. Pravila igre u svim opisima su ista, a "sinovi" ili "kopilad" dobijaju se ubacivanjem kamenčića, drvaca ili lopte u iskopane rupe. Sledi opis igre iz Podrinja. Izvođači su muškarci. Broj igrača js neograničen. Za igru je potrebno iskopati u zemlji u nizu onoliko rupa koliko ima igrača, i imati loptu od goveđe dlake. Pre početka igranja odredi se čija je koja rupa. Sa dogovorene udaljenosti, jedan po jedan igrač kotrlja loptu preko iskopanih rupa. Vlasnik rupe u koju padne lopta mora brzo da reaguje, da uzme loptu i gađa ostale igrače koji ss razbeže. Ukoliko pogodi nekog, taj je "dobio sina" i ispada iz igre. Igraju sve dotle dok ne ostane jedan igrač koji nije dobio sina.

Igra armana je jednostavnija varijanta igre šukalica. Neograničen broj igrača obrazuje krug i kod njih se nalazi lopta. Svi drže desne ruke pod levim pazuhom, a samo jedan poseduje loptu. U središtu kruga je samo jedan igrač. Igrači iz kruga tri puta poviču:"Ju-ha, ju-ha, ju-ha!" i tek tada igrač koji ima loptu sme da gađa igrača u centru. Pošto on ne zna ko poseduje loptu, mora od svih da se čuva. Ako ga lopta pogodi, on ostaje i dalje u centru, ako ga ne pogodi, igrač koji je promašio zauzima njegovo mesto, i igranje se nastavlja.

Sve do sada opisane igre izvodile su se sa loptom od krpa ili goveđe dlake, te sam ih svrstala u starije igre sa loptom. Od polovine prošlog keka u seoske sredine počinje polako da prodirs lopta od gume; istina ne u sve krajeve, što će na neki način uticati na izmenu igara sa loptom. Nekoliko narednih igara izvodile su se kako sa starim loptama (od krpa i goveđe dlake), tako i sa loptom od gume. Zanimljiva je igra klin čorbe koju izvode samo tri igrača. Jedan je jahač, drugi je konj, a treći je posmatrač. Jahač ima loptu i njome neprestano udara o zemlju i hvata je. Konj "vrda", a posmatrač prati pokrete jahača i čeka da mu se ukaže prilika i uhvati loptu. Ako uhvati loptu, tada on i jahač menjaju uloge. Dogodi li se da igrač konj bude spretan i uhvati loptu, tada on i jahač menjaju mesta. Milićević je ovu igru opisao pod nazivom čik čorbe, a Luka Grđić-Bjelokosić u okolini Mostara pod nazivom iplikonca.

Klin corbe

Igra šuka, poznata je u mnogim krajevima pod istim ili različitim nazivima - mete, lopte. Igrači se podele u dve grupe, a na razdaljini od 4-5 metara povuku se dve crte po zemlji - mete. Kraj jedne mete je jedna grupa igrača, a kod druge druga. Između njih i meta šetaju se tri igrača. Sva trojica drže desne ruke pod levim pazuhom, a samo jedan ima loptu. Njih trojica istovremeno uzviknu: "Neka bije..." pa se kaže nečije ime. Igrač čije je ime izgovoreno mora brzo da pretrči iz jedne grupe u drugu, i da pazi da ga ne pogode loptom. Ako bude pogođen ispada iz igre, a ako uhvati loptu menja mesto sa igračem koji ga je gađao.

Jedna do skora veoma popularna igra bila je neka bije, neka bije ko kod rupe nije ili naroda. Bila je poznata u mnogim krajevima. Za igru je potrebno: neograničen broj igrača, iskopana rupa u zemlji, lopta od goveđe dlake ili gume i igrač koji "vodi igru". Svaki učesnik, osim igrača koji vodi igru, ima neko ime: iz narodnih pesama (Marko Kraljević, Toplica Milan); imena naroda (Turčin, Srbin, Rus...) ili heroja iz poslednjih ratova. Svi igrači,izuzev igrača koji vodi igru, su polusavijeni oko rupe u kojoj je lopta, ruku uperenih ka rupi. Igrač koji vodi igru počinje:"Neka bije, neka bije Toplica Milane!", i igrač sa tim imenom brzo uzima loptu i gleda da pogodi nekog od ostalih igrača, koji su se hitro razbežali. Ako pogodi nekog igrača, taj ispada iz igre; ako ne pogodi on ispada iz igre. Igrač koji vodi igru može da ih "zavarava", da kaže ime koje niko nema, ili pak ime igrača koji je već ispao iz igre.

Neka bije, neka bije...

Igra vrdanja, vrdanja uz duvar bila je poznata u severozapadnoj Srbiji. Izvodile su je dve grupe igrača, ali su praktično u igri učestvovala samo dva igrača, svaki od njih za svoju ekipu. Obično se na nekom zidu omeđi prostor gde će se igra izvoditi. Na rastojanju od nekoliko metara nalazi se crta sa koje se gađa igrač postavljen uz duvar (zid). Igrač kod duvara može samo da "vrda" u omeđenom prostoru, ili da uhvati loptu. Kada uhvati loptu, gađa svog protivnika. Pogodi li ga, izbacuje ga iz igre, a ako on bude pogođen ispada iz igre. Pobednik je grupa čiji je igrač ostao poslednji nepogođen.

Igre sa loptom mogle su se izvoditi i u kući, naročito u zimskom periodu. Jedna od takvih igara js igra pod nazivom kruga. Za igru su potrebni osam igrača i lopta od krpa ili gume. Četiri igrača sedeći u centru prostorije obrazuju krug leđima okrenuti njegovom središtu. Ostala četvorica su u uglovima (ćoškovima) prostorije. Loptu imaju igrači iz ćoška (jedan od njih) i gađa igrače koji sede. Oni ne smeju da ustanu, mogu samo da hvataju loptu i gađaju nekog igrača u ćošku. Svaki od igrača kada ispusgi loptu pri hvatanju ispada iz igre. Pobednik je ona grupa čiji igrač ostane poslednji - ili grupa iz centra ili iz ćoškova.

Ovih jedanaest igara i njihove varijante su najtipičnije predstavnice igara sa loptom koje su bile poznate na našim prostorima. Sa pojavom lopte od gume i igara koje su se preko školskih programa učile i prenosile (kao što su između dve vatre, između četiri vatre, odbojke, fudbala...) starije igre polako se zaboravljaju i nestaju. Danas ne postoji mnogo igara koje se mogu sresti u seoskim sredinama. Najpopularnija igra je svakako fudbal, a zastupljenost savremenih igara sa loptom (odbojka, košarka, rukomet...) zavisi od uspeha naših sportista na velikim svetskim takmičenjima.

Autor: Prof.dr Olivera Vasić,etnokoreolog

Podeli ovu vest

18/12/2015 0 comment

Regionalna manifestacija "Noć knjige", 13. po redu, biće održana sutra na 38 lokacija u 25 gradova Srbije, ali i u Sarajevu,Banja Luci, Podgorici, Nikšiću. Manifestacija će trajati od 17 sati do ponoći u knjižarama "Delfi" i Laguninim klubovima čitalaca, a čitaoci će moći da kupe naslove čak 50 izdavača. Posetioci "Noći knjige" imaće priliku ...

10/07/2018 0 comment

NikolaTesla, slavni srpski naučnik jedan je od najvećih svetskih genijalaca svih vremena. Možda ste se zapitali,kako je postizao vrhunsku ...

19/12/2018 0 comment

Veliki hrišćanski praznik u decembru. Dan posvećen Svetom Nikoli,arhiepiskopu mirlikijskom . Sveti Nikola je bio sin jedinac veoma bogatih ...

21/12/2018 0 comment

U petak, 21. decembra. 2018. godine, u 19.30 sati, U Svečanoj sali Narodnog muzeja Pančevo otvara se izložba „Rusi u Pančevu – život i ...

18/01/2019 0 comment

Bogojavljenje je dan kad je Isus Hristos kršten u reci Jordan. Tada je prvi put ostvareno Sveto Trojstvo,i to u samom činu krštenja ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!