Kad zamislimo čuveni ruski sto s čajem, vidimo samovar; okrugli mali porcelanski čajnik za „zavarku“ (kocentrat čaja); šolje s tacnicama i kašičicama, ili staklene čaše s posrebrenim držačima; šećer u kocki odnosno u grumenu što se lomi pri posluživanju čaja… Uobičajene su i slane ili slatke palačinke s kavijarom, mali sendviči, razne pite, sitni kolači, kiflice od mekog brioš testa (francusko pekarsko testo s dodacima ili bez njih)…
Obavezno je slatko ili džem, malo suvih ruskih đevreka na kanapu, kobasice, sirevi i kiseli krastavci, a za odrasle – i suva riba, te votka…. Rusi piju čaj nekoliko puta dnevno (obično četiri do šest), između obroka, a u dane posta i zimi – i češće. Za njih je čaj sinonim za duševni razgovor, gostoprmstvo, pomirenje i ljubav. U Rusiji se gotovo nevaspitanim smatra zgrabiti šolju napravljenog čaja i potrčati za poslovima. Ako nemate vremena – i ne pijte čaj! Nisu prihvatljivi ni ćutanje i zamišljenost za stolom, što je karakteristično za japanske ili kineske ceremonije ispijanja čaja. Ovakvo ponašanje Rusima je znak ljutnje i dubokog nepoštovanja domaćina.
Ruski car Aleksej Mihajlovič Romanov (otac Petra Velikog) dobio je od kineskog cara na poklon kutijicu skupog kineskog čaja najviše sorte.
Rusi nisu znali ni da ga pripreme pravilno – kako su ga satima ukuvavali kao supu, tako gorak ukus nije im dopao, te ga nisu ni pili. Ipak, ruski car bio je uporan, pa je sam pripremao napitak kojim se lečio.
S vremenom – kad su ruski istraživači dospeli do Sibira, gde se, kao i u nekim drugim, istočnim delovima zemlje, uveliko pio čaja – ovaj napitak postao je popularan i u Rusiji, pogotovo na dvoru.
Tada, u 16. veku, pio se samo zeleni ili žuti kineski čaj, ali bez šećera. Možda upravo zbog toga, dugo ga nisu pile ni žene ni deca – smetao im je taj opori ukus, na koji nisu bili naviknuti, budući da su tradicionalna ruska pića slatka (topla medovina ili kiselj).
SAMOVAR – za ceo svet samovar je simbol ruske tradicije konzumiranja čaja. On se prvo koristio za kuvanje medovine, ali ne one alkoholne, već napitka od meda i vode s dodatkom aromatičnih začina (rus. sbitnя).
Samovar je potom prilagođen pripremanju vode za čaj. Ali to nije ruski izum – ovakav princip pripreme vrele vode potiče iz starog Rima, gde se posuda s vodom stavljala u posudu gde je bilo vrelo kamenje.
Poznato je da je Petar Veliki u 18. veku doneo iz Holandije uređaj koji je podsećao na moderni samovar – kasnije su ga, po njegovom naređenju, ruski majstori iz grada Tule i s Urala adaptirali. Naime, napravili su drugu verziju i dali joj rusko ime. Dakle, samovar je „rusificiran“.
