Selo Zlakusa nalazi se u Zapadnoj Srbiji, zlatiborskom okrugu. Smešteno je u dolini reke Đetinje, na njenoj desnoj obali, ispod Gradine (931m n.v.). Nekad selo siromašnih grnčara (lončara) a danas prestonica , grnčarije i seoskog turizma Srbije.
Nalazi se u centru trougla, približno podjednako udaljenog od tri glavna grada – Beograd , Sarajevo i Podgorica , kao i na magistralnom putu koji upravo spaja Beograd sa ova druga dva velika grada, a na pola puta između Užica i Požege. Od prestonice Srbije, selo je udaljeno 188km a sa njom je povezano i prugom Beograd-Bar. Od Užica, centra turističke regije Zapadne Srbije, selo je udaljeno svega 13 km.
ZLAKUŠKA GRNČARIJA
Grnčarstvo je imalo veliku ulogu u svakodnevnom životu čoveka i bilo važan deo kulturne baštine jednog naroda koje je prenošeno sa kolena na koleno, još od praistorije do današnjih dana.Pošto su prvi predmeti bili namenjeni otvorenom ognjištu ne zna se koji su od njih prvi napravljeni – da li predmeti za kuvanje, pečenje ili prihvatanje hrane. Izrada grnčarije se deli na tri načina izrada, bez kola, izrada na ručnom kolu i izrada grnčarije na nožnom kolu. Srbija je jedina zemlja u Evropi gde su se zadržala sva tri načina izrade grnčarskih predmeta.
Izrada na ručnom vitlu (kolu) je način kojim se koriste zlakuški grnčari (lončari) – sudovi izrađeni u ovoj tehnici su savršeniji po fakturi, tanjih su zidova i rade u više oblika što grnčaru omogućava kolo koje se pokreće rukom. U ovoj tehnici izrađuju se sudovi tipa crepulja i lonaca. Grnčarija koja je rađena na selu nije se sva razvila u početku u zanimanje jer su mnogi seljani izrađivali ove posude za sopstvene potrebe u slobodno vreme kad nisu radili u poljima, a izradom većih količina najviše su se bavili ljudi sa malo ili nedovoljno obradive zemlje. Zato se Zlakusa nekada smatrala selom siromašnih grnčara.
Karakteristika zlakuške grnčarije je ta što se ovde radi o tehnici staroj više od četiri veka, na sporom, ručnom kolu i pečenjem na otvorenoj vatri što je jedinstven slučaj na širim balkanskim prostorima. Sirovina za izradu lonaca i druge grnčarije je prerađena glina („gnjila"), koja se kopa u selu Vranjani, nadomak Požege, na dubini od 2 do 8 metara. Glina se meša sa beličastim kamenom-mineralom kalcita (popularnom „vrstom" među grnčarima), koja se vadi u susednom selu Rupeljevu (delu sela koje se zove Vrstine, zaseoku Drndari) a iz majdana starog preko 200 godina. Glina se meša sa mlevenim kalcitom u odnosu 1:1, koji omogućava „zidanje" veoma velikih formi. Zanimljivo je da u selu nema ni jedne od ove dve potrebne sirovine a zanat ima tradiciju dugu tri-četiri veka, dok u druga dva sela gde postoji jedna od sirovina nikad se stanovnici nisu bavili grnčarijom.
Proizvodi zlakuških lončara su razni upotrebni sudovi kao što su lonci, đuvečare, pržulje, sačevi ... Hrana spremana u zemljanim posudama je izuzetnog ukusa i mirisa, a ovi predmeti često mogu poslužiti i kao lep ukras u stanu, restoranu, kancelarisjkom prostoru, butiku ... poput amfora. Zlakuški grnčari (lončari) su okupljeni oko svog Udruženja lončara Zlakuse. Danas u selu ima 17 domaćinstava koji se bave ovim starim zanatom.
Nakon pokretanja međunarodne kolonije umetničke keramike u Zlakusi, koja je vaskrsla i omasovila bavljenje grnčarskim zanatom meštana sela, pored izrade tradicionalnog posuđa za potrebe ugostiteljskih objekata i kućnu upotrebu, grnčarski zanat uz razvoj seoskog turizma postaje jedan od tri turistička proizvoda Zlakuse i okoline ( zajedno sa Etno parkom „Terzića avlija" i spomenika prirode Potpećka pećina ).
