Ako je zdrava priroda lek za umornog i od obaveza posustalog, onda je šumovito i očuvano područje Jelove Gore, u kome seoski turizam polako hvata zamah, baš blagotvorno i lekovito. Tu je carstvo zdravih šumskih plodova i stoletnog drveća, i to nedaleko od grada, nadomak Užica, u brdu na svega desetak kilometara od urbanih prostora. A oko Jelove Gore nižu se lepa i rodna sela: Ribaševina, Gostinica, Karan, Gubin Do, Trnava sve do Tatinca ka Užicu, svako primamljivo za prijatan seoski odmor.
Prelepo izletište Jelova Gora ima ono što kod drugih nema – prostranstva obrasla šumskom borovnicom, izuzetno zdravim voćem. Sve se ovde plavi kad ta borovnica, koja raste isključivo u višim, nezagađenim predelima, bogato rodi. Dok je drugde nestala, u ovim lepotama se ta ‘’kraljica šuma’’ očuvala, valjda zato što je ovo područje nenarušeno pregrmelo minule decenije. Davnih godina odavde je, odmah po branju, ovo retko voće putovalo u prestonicu, na dvorsku trpezu pred kralja, a kasnije se jelovogorskom borovnicom i Tito naslađivao. Danas tu vrednost nastoji da sačuva i nedovoljno poznate lepote Jelove Gore promoviše ekološko-turistička smotra ‘’Dani borovnice’’.
No, nije samo Jelova Gora carstvo ovog retkog ploda, već i predeo lepih kuća i vikendica, bistrih vodotokova, starih vodenica, biserno čistih izvora kakav je Jovanova Voda i planinarskih staza. Domaćini spremni da prime goste imaju šta da ponude: uređena dvorišta podsećaju na scene iz ekranizovanih ruskih bajki, sve je prebogato cvećem i voćem, a miris četinara opija. Ponegde, uz pomoć domaćina koji su vrsni poznavaoci prirode, gosti mogu brati samonikle šumske plodove i bilje, te pripremati raznovrsne sokove i napitke u letnjoj kuhinji. Ili proći nekom atraktivnom pešačkom turom, krstariti planinom, pogledati sa vidikovca na Konderu, potpuno se bojama i mirisima prirode prepustiti.
A seoski odmor u obližnjim selima: Ribaševini, Gostinici, Karanu sasvim se razlikuje od jelovogorskog, planinskog. To su sela na ustalasanim pobrđima, živopisna i rodna, pod plodovima povijena. U njima su ljudi radni i otresiti, tu sve vrvi od zdravih voćnjaka i prepunih povrtnjaka. Iz ovih sela se Užice odvajkada snabdevalo najboljim voćem i povrćem. Ipak, stižu ti vredni seljani i da se gostima posvete, domaćom hranom ih ugoste, pokažu im lepote i zanimljivosti ovog kraja. U Karanu je, recimo, Bela crkva karanska iz 14. veka, koja je čitava izdržala sva minula stoleća, u njoj su originalne freske iz tog davnog doba. U Ribaševini su stare Vulova i Mikina vodenica, ribnjaci pastrmke, a na Matijevića brdu vidikovac. Gostinici samo ime govori o gostoprimstvu, koje datira još iz srednjeg veka kad su ovde ugošćavani i smeštani mnogi koji su dolazili u pohode Beloj crkvi karanskoj. Za Gostinicu danas kažu da je selo veštih zanatlija, najboljih kovača i pintora, nove crkve na Ćeteništu za koju je kamen temeljac donet iz Lelića u sećanje na vladiku Nikolaja Velimirovića.
U ovim selima svima naročito gode jesenji dani, kad su voćnjaci prepuni plodova i njive berićeta. Kad u svakoj kući kolju svinje, tope mast i prave čvarke, kad se sveže meso peče u žaru i krompiri vade iz pepela. Domaćini dane provode kraj kazana u pečenju rakije, koja je, kažu, najbolja u celom kraju, jer nastaje od najkvalitetnijih šljiva, u čistim sudovima i po tradicionalnoj recepturi.
Domaćice prave džemove i slatka, suše jabuke za kompote, šljive, orase. I sve je to dostupno svakom gostu, da jede koliko mu volja, učestvuje u poslovima, ali i ponese pripremljeno kućama. Ove krajeve turisti tek otkrivaju, a ko dođe i doživi, uvek se ovim selima vraća. Boravili su ovde nedavno i slikari iz Rusije, stvarali u lepotama Gostinice, smešteni kod seoskih domaćina. U Gubinom Dolu svakog septembra se održava međunarodna likovna kolonija u znak sećanja na umetnika Mihaila Milovanovića, u Ribaševini okupljaju pesnici. Lepota reči i slike nadahnjuje se lepotom krajolika.