Pokrovski manastir u Moskvi - čudesa svete Matrone Moskovske

Pokrovski manastir u Moskvi - čudesa svete  Matrone Moskovske

U Moskvi postoji preko hiljadu hramova, od toga su dve trećine jedinstvene svetinje za pravoslavne vernike i jedinstveni arhitektonski i istorijski spomenici.

Pokrovski manastir u centru Moskve, jedna od najvećih svetinja u Rusiji. U ovaj manastir svakodnevno dolazi hiljadu hodočasnika da se pokloni moštima blažene Matrone Moskovske.

mosti svete matrone moskovske

Na moskovskoj stanici metroa "Taganka-Marksistkaja" svakodevno se viđa ista slika: kolona ljudi ide u jednom pravcu - ka Pokrovsko stavropigijalnom manastiru, i svako u ruci nosi cveće... Cveće za svoju Matronošku, kako je odmila zovu Rusi veliku svetiteljku blaženu Matronu Moskovsku. Nema Rusa koji se pri pomenu njenog imena neće prekrstiti i ispričati o nekom čudu svete Matrone.

ikona sveta matrona
Sveta blažena Matrona (Matrona Dimitrijevna Nikonova) rođena je 1881. godine u selu Sebino (Tuljska gubernija), na dvadesetak kilometara od čuvenog Kulikovog polja. Njeni roditelji, Dimitrije i Natalija, bili su veoma pobožni, vredni i pošteni ljudi. U siromašnoj seoskoj porodici bilo je već troje dece (Ivan, Mihailo i Marija) tako da je četvrto dete predstavljalo veliki teret. Zato su roditelji razmišljali da je po rođenju daju u sirotište dobrotvora kneza Golicina. Ali majka male Matrone usni čudan san: bela ptica sa ljudskim likom, zatvorenih očiju spusti joj se na ruku. Bogobojažljiva žena primi to kao nebesko znamenje i reši da dete ostane u porodici. Dete je rođeno slepo. Na krštenju je dobilo ime Matrona u čast prepodobne Matrone Carigradske, podvižnice koja je živela u petom veku. O tome da će dete biti nešto posebno ostalo je svedočanstvo sa njenog krštenja. Kada je sveštenik spustio Matronu u kupelj, svi prisutni su ugledali nad detetom miomirisni dim. Sveštenik otac Vasilije, koga su meštani smatrali za pravednika, bio je veoma iznenađen:

"Mnogu sam decu krstio, ali ovako nešto doživeh prvi put. To će dete biti u Bogu sveto". I dodade da će dete njemu predskazati dan smrti. To se kasnije i desilo. Jedne noći Matrona reče majci da je otac Vasilije umro. Uplašeni roditelji otrčaše do crkve, i zaista, otac Vasilije se upokojio u Gospodu.

Devojčica je imala i spoljašnje obeležje. Na prsima je imala ispupčenje u obliku krsta. Kad joj je majka zamerila što je skinula sa sebe krstić, Matrona reče:

"Pa ja imam svoj!"

Matrona nije bila samo slepa, ona je rođena potpuno bez očiju! Očne duplje su joj bile zatvorene očnim kapcima, kao kod one ptice koja se javila njenoj majci u snu.

Deca su je zadirkivala, rugala joj se, gurala je u jamu da vide kako će se jadna izvući. Zato je veoma rano prestala da se igra sa decom, provodeći skoro čitavo vreme u kući. Već sa sedam-osam godina kod nje se otkrio dar isceljivanja i prozorljivosti. Kuća njenih roditelja bila je blizu Crkve Uspenja Presvete Bogorodice, lepog hrama, jedinog za desetak okolnih sela. Blagočestivi roditelji su veoma često posećivali bogosluženja vodeći uvek Matronu sa sobom. Kad je poodrasla, počela je sama da odlazi u hram, pa je ubrzo naučila molitve. Kada bi se njenoj majci omaklo iz sažaljenja "moje jadno nesrećno dete", ona bi odvratila sa čuđenjem: "Zašto sam ja nesrećna? To su Miša i Vanja nesrećni".

Od ranog detinjstva Bog je obdario Matronu darom prozorljivosti i isceljivanja. Ona je predviđala nesreće i upozoravala ljude. Od njene molitve ljudi su postajali zdravi i dobijali utehu u nevoljama. Počeli su da dolaze bolesnici i drugi nevoljnici iz udaljenih mesta. Želeći da se zahvale devojčici, ostavljali su roditeljima namirnice i poklone. Tako je to neželjeno dete postalo hranitelj porodice.

Kasnije, Matroni se pružila prilika da putuje. Ćerka obližnjeg spahije, blagočestiva Lidija Janjkova vodila je devojčicu sa sobom na hodočašće u Kijevo-Pečersku lavru, Trojice-Sergijevu lavru, Petrograd i do drugih svetinja Rusije. Posetile su Kronštat. Posle završetka Svete liturgije, Sveti Jovan Kronštatski zamolio je vernike u Sveto-Andrejevskoj crkvi da oslobode prolaz do amvona 14-godišnjoj Matroni, rečima: "Matronuška, dođi k meni. Evo mi dolazi smena, osmi stub Rusije". Sveti pravedni otac Jovan nije objasnio svoje reči, ali je svakako time predvideo da će Matrona služiti Rusiji i ruskom narodu u najteža vremena bezbožnog boljševičkog progona Crkve.

Kad je Matrona napunila sedamnaest godina iznenada su joj se oduzele noge. Evo kako je ona sama opisivala taj trenutak: "Posle pričešća išla sam kroz crkvu i znala da će prići žena koja će mi oduzeti moć hodanja, ali je nisam izbegla jer je to bila volja Božija". I do kraja života ostade oduzetih nogu. Ali nikad nije roptala na Boga, već je pokorno nosila taj teški krst.

Još u mladosti Matrona je predskazala revoluciju: "Pljačkaće, rušiće hramove, sve od reda ti". Neka spahinica je neposredno pre revolucije kupila u Sebinu kuću i došla kod Matrone da joj kaže kako je naumila da podigne zvonaru. Matrona joj na to reče: "Ništa od toga neće biti". Tako se i desilo.

Za Crkvu Uspenja Božije Majke, nastojanjem Matrone bila je naslikana ikona Božije Majke "Pomoć nesrećnicima". Evo kako se to desilo: Jednom je Matrona zamolila majku da se obrati svešteniku, jer on u biblioteci, u tom i tom redu police ima knjigu sa tom ikonom. Sveštenik se veoma začudio jer je to bila istina. Matrona je rekla da će naručiti takvu ikonu, ali naravno, imati takvu ikonu bilo je jako skupo.

Ona je blagoslovila žene da skupljaju priloge po okolnim selima. Mnogi su rado davali koliko su imali, ali je jedan mužik dao preko volje samo jednu rublju, a njegov brat samo jednu kopejku šegačeći se. Kada je Matrona prebirala taj novac, izdvojila je rublju i kopejku rekavši: "Majko, vrati onim ljudima ovaj novac, on kvari ostale pare". Kad je sakupljeno dovoljno novca naručena je ikona od ikonopisca iz Epifanije. Matrona ga je pitala da li može da naslika takvu ikonu. On je potvrdio, ali posle dosta vremena priznade da mu ništa ne polazi za rukom. Matrona reče ikonopiscu da se pokaje za svoje grehe, ispovedi se i pričesti. Tek kad je poslušao, ikona je bila urađena. Matrona se čitavog života nije rastala od nje. Ikona je bila završena oko 1915. godine, i ubrzo je postala poznata svetinja ovog hrama i narod je poštovao jer je bila čudotvorna. Ta ikona se danas nalazi u Pokrovskom manastiru u Moskvi, gde počivaju i mošti Blažene Matrone. Blažena Matrona je celog života bila okružena ikonama.

U crkvi, u koju je išla kad je bila u Moskvi, tačno je znala gde se koja ikona nalazi. Jednom joj je neko rekao da je šteta što ne vidi svu krasotu Božijeg sveta. Na to je Matrona odgovorila da joj je jednom Bog otvorio oči i pokazao ceo svet, i zvezde na nebu i sve što je na zemlji: planine, reke, zelenu travicu, ptice...

Blažena Matrona je bila potpuno nepismena, zato je sledeće svedočanstvo o njenoj vidovitosti još neobičnije. Jedna poznanica Matrone, Zinaida V. Ždanova, seća se kako joj je blažena pomogla.

"Ja sam 1946. godine morala da branim svoj projekat zgrade Ministarstva flote. Moj mentor stalno je cepidlačio, nije me primao na konsultacije i sve je bilo jasno, nameravao je da obori projekat. Čak mi je i pretio komisijom. Verovatno je znao da mi je otac u logoru. Taj rad mi je bio od životne važnosti jer sam izdržavala majku. Matuška Matrona me je tešila i obećala svoju pomoć. Jedne večeri, dok smo pile čaj, rekla mi je da ćemo prošetati Italijom, Firencom i Rimom, da pogledamo dela njihovih velikih majstora. I stade da nabraja i opisuje ulice, zgrade! Kod palače Piti ona mi skrenu pažnju na svodove i neke druge detalje koji mi mogu poslužiti u doradi projekta. Ta njena vidovitost me strašno potresla. Rano ujutro sam doterala projekat i on je prošao odlično!"

Mnogo je ljudi dolazilo kod Matrone da traži pomoć. Jedan seljak iz susednog sela tražio je, preko drugih ljudi, da ga isceli. Matrona je poručila da on dopuzi u njeno selo (udaljeno 4 kilometra), pa će se pomoliti za njega. Njegova vera je bila toliko snažna da je on to učinio, a nazad je otišao na zdravim nogama.

Pomoć koju je pružala Blažena Matrona bolesnim ljudima bila je zasnovana na njenoj veri i njenim molitvama i nije imala ničeg zajedničkog sa takozvanim narodnim nadrilekarima, vradžbinama, magijama, bioenergetičarima. Zato su oni mrzeli Blaženu i činili joj svakojake pakosti, naročito kad je prešla u Moskvu.

Matrona je, u prvom redu, pomagala zajedničkom molitvom. Prelazak u Moskvu bio je donekle iznuđen, jer su njena braća postala partijski aktivisti i dolazak pobožnih ljudi u njihovu kuću nije im bio po volji, a mogao je da ima i neželjene posledice. Tako je Blažena Matrona 1925. godine napustila rodni dom i preselila se u Moskvu koju je veoma volela i nazivala je "svetim gradom i srcem Rusije". Tako je počeo novi period u životu Matrone, period skrivanja (nekoliko puta je jedva izbegla hapšenje) i seljakanja kod poznanika i pobožnih ljudi. Pre rata matuška je živela kod sveštenika Vasilija i njegove popadije Pelagije, dok nisu uhapšeni. Jedno vreme boravila je u baraci od šperploče, gde joj se voda smrzavala u posudi i gde joj se zaleđena kosa lepila za zid... Najduže je boravila (1942-1949.) na Arbatu, kod one Zinaide Ždanov (kojoj je pomogla oko projekta) i njene majke. Ona nije mogla dobiti "propisku", tj. odobreni boravak u Moskvi, tako da joj je pretila neprestana opasnost od milicije. Međutim, ona bi nekoliko dana pred njihov dolazak prelazila na drugo mesto, štiteći tako i one ljude koji su joj pružali utočište. Jednom se desio i ovakav slučaj. Neko je iz komšiluka prijavio da slepa žena prima i leči ljude. Poslat je milicioner da privede prekršioca. Kada je ušao u sobu i hteo da uhapsi Blaženu, ona mu reče: "Ja sam slepa i nepokretna, ne mogu ti pobeći. Nego ti trči brzo kući, jer se tamo desila nesreća". Začudo, on je posluša, pohita kući i zateče požar i svoju ženu već zahvaćenu vatrom. Srećom, stigao je na vreme da je prebaci u bolnicu. Kad su ga u stanici upitali da li je pokupio slepicu, on im odgovori da nije, a i neće, jer mu je čudom spasila ženu.

Boraveći u Moskvi, Matrona je često odlazila u svoje selo, ili su je zvali da pomogne nekome, ili bi se uželela svoje majke i svojih najbližih. Inače, njen život je tekao prilično jednolično, preko dana susreti sa ljudima, a noću molitva. Kao i podvižnici starih vremena, ona nikad nije pripremala postelju, već je samo dremala između dve molitve sa glavom na dlanu umesto jastuka. Tako su prolazile godine.

Jednom prilikom, godine tridesetdevete ili četrdesete, Matrona reče: "Evo vi se stalno oko nečeg svađate, nikako da se nagodite, a rat samo što nije počeo. Mnogi narod će izginuti, ali naš ruski narod će pobediti".

Početkom 1941. godine, sestra Z. Ždanove Olga Noskova upita matušku da li da ode na godišnji odmor (dobila je uput u odmaralište, ali joj se nije išlo zimi). Matuška odgovori: "Idi odmah, jer posle dugo, dugo neće biti nikakvih godišnjih odmora. Biće rat. Pobedićemo. Moskvu neprijatelj neće osvojiti. U njoj će biti samo nešto požara. Iz Moskve ne treba odlaziti".

Kad je počeo rat Matrona, koja je duhovno mogla da se nalazi na više mesta, često bi ponavljala da je nevidljivo prisutna na frontovima i da pomaže ratnicima. Ona je predvidela da Nemci neće zauzeti grad Tulu i njeno proročanstvo se obistinilo.

U toku dana Matronuška je mogla da primi pedesetak ljudi koji su joj dolazili sa svojim duševnim i telesnim nevoljama. Nikom nije odbijala da pruži pomoć, ali je prepoznavala one koji su joj dolazili sa zlim namerama. Neki ljudi su dolazili misleći da je ona narodski lekar koji može da skine urok, ali bi brzo shvatili da je pred njima Božiji čovek koji ih vraća Crkvi. Matrona nikad nije naplaćivala svoje usluge. Ona je glasno čitala molitve, najčešće one najosnovnije - "Oče naš", "Da vaskrsne Bog", devedeseti psalam i drugo.

Pružajući isceljenje nevoljnicima matuška je tražila od njih da veruju u Boga i da ne greše više u životu. Sa kakvim nevoljama su hrlili ljudi k njoj? Pa, sa najobičnijim, svakidašnjim, kao što su teške bolesti, opasnost da se raspadne porodica, teškoće na poslu, progoni i slično. Jedna od žena bliskih Matroni, P. S. Anosova, koja je često posećivala svog brata na klinici za nervne bolesti, ispričala je sledeći događaj: "Jednom, kad sam išla kod brata, sa mnom je putovao jedan bračni par - išli su po svoju ćerku. I u povratku smo putovali zajedno. Odjednom je ta osamnaestogodišnja devojka počela da laje. A ja kažem njenoj majci: "Žao mi je vas. Mi sad prolazimo pored Caricina, hajde da odvedemo vašu ćerku kod Matrone..." Otac devojke, general, ni da čuje. Ali majka, kao majka, pristade i mi svratimo kod Matuške... Kad su devojku doveli pred Matronu ona se sva ukoči, stade Matronu pljuvati, otimati se od roditelja. A Matrona kaže: "Pustite je. Sad će je proći". Devojka pade, poče da se valja po podu, bljujući krv... Ali se ubrzo umiri i zaspa. Spavala je tri dana i tri noći, a kad se probudila bila je potpuno zdrava".

Z. V. Ždanova priča da je 1946. godine u njihov stan, gde je tada boravila Matrona, došla jedna žena, koja je je bila bezbožnik. Koristeći svoj visoki položaj ona je bolesnog sina vodila lekarima širom Evrope, ali mu nije bilo leka. "Čula sam za vas i došla sam da tražim pomoć kao očajna majka. Nemam više kome da se obratim". Matrona je upita: "Ako ti Gospod isceli sina, hoćeš li poverovati u Boga?" Žena odgovori: "Ja, nažalost, ne znam šta je to". Tada Matrona zatraži vode i u prisustvu nesrećne majke stade naglas da čita molitvu nad vodom. Pružajući zatim tu vodu majci, Blažena reče: "Idi odmah kod njega u bolnicu, dogovori se sa bolničarima da ga čvrsto drže. On će se otimati, ali ti nastoj da mu ovu vodu sipaš u oči i svakako u usta".

Ždanova se dalje priseća: "Nešto kasnije brat i ja smo bili svedoci kada je ta žena opet došla kod Matrone. Ona se na kolenima zahvaljivala matuški, jer je njen sin potpuno ozdravio. Kad je došla u bolnicu uradila je sve onako kako je Matrona tražila. Kada su joj izveli sina, pošla je prema njemu. Bočica sa svetom vodicom bila joj je u džepu. Sin se otimao i vikao: "Mama, baci ono što imaš u džepu, nemoj da me mučiš!" Žena se prenerazila otkud sin zna šta ona ima u džepu. Hitro izvadivši bočicu, poprskala ga je po očima, a uspela je da pogodi i usta. Sin se odjednom umiri i za nekoliko dana bio je otpušten sa klinike."

I mnoga još čuda i isceljenja činila je Blažena matuška Matrona, pomažući nesebično ljudima.

Kakvom su zapamtili Matronu ljudi koji su joj bili bliski? Bila je sitna ženica, sa malim skoro detinjim rukama i nogama. Sedela je obično prekrstivši noge na krevetu ili na velikom sanduku. Blago, prosvetljeno lice, blagi glas.

Ona je pružala utehu bolesnima, milovala ih je po glavi, često bi ih prekrstila, ponekad se šalila, a ponekad, bogami, znala i da ih strogo prekori. Nikad se nije žalila na svoje muke i nevolje. Ona nikad nije propovedala, nikad nije podučavala. Davala je određeni savet, kako da se postupi u ovoj ili onoj situaciji, zatim se molila, davala blagoslov.

Matuška je bila škrta na rečima. Na pitanja je odgovarala veoma kratko.

Među ljudima bliskim njoj ostale su u sećanju i neke njene pouke opšte prirode. Matuška je učila da se ne osuđuju bližnji. Ona je govorila: "Ne treba osuđivati druge ljude. Bolje je da malo češće misliš o sebi. Svaka će ovčica biti okačena za svoj repić. Šta te se tiču tuđi repići!" Matrona je učila da se ljudi moraju prepuštati volji Božijoj. Da žive sa molitvom. Da se često krste, da krste i okolne predmete kao zaštitu od zlih sila. Savetovala je da se ljudi što češće pričešćuju: "Branite se krstom, molitvom, svetom vodicom, svetim pričešćem... uvek pred ikonama nek vam gori kandilo". Blažena matuška učila je da se vole stari i nemoćni: "Ako vam neko od njih počne da govori nešto uvredljivo ili neprijatno, nemojte slušati i ljutiti se, već im pomozite. Oprostite im i pomozite, ma šta oni rekli ili uradili".

Matrona nije dozvoljavala da se snovima pridaje nekakav značaj: "Ne obraćajte nikada pažnju na snove, oni mogu biti đavolja rabota". Osim toga Blažena matuška je upozoravala ljude da ne trče od jednog do drugog duhovnika ili vidovitog učitelja, jer je to samo uzaludno trošenje duhovnih snaga. "Ako već idete kod sveštenika ili duhovnika po savet, onda se usrdno molite da mu Gospod pošalje mudrost da vam da pravi savet". Govorila je da se ne treba mnogo interesovati za lični život sveštenika. Savetovala je onima koji teže hrišćanskom savršenstvu da se ne izdvajaju od drugih spoljašnjošću (crnom odećom ili slično). I stalno je poučavala da se sve nevolje moraju strpljivo podnositi. "Kad idete u hram nemojte ni u koga gledati, molite se zatvorenih očiju, ili svoj pogled usmerite prema ikoni". Matrona je smatrala da je upotreba kozmetike veliki greh, jer čovek izobličuje svoj lik, dodaje mu nešto što mu Gospod nije dao, stvara lažnu lepotu. Matronuška je govorila: "Vrag ne spava - molite se stalno. Smrt uvek iznenadi, pa se ne sme živeti bez molitve. Vrag nam je na levom ramenu, a anđeo na desnom. I svako od njih svoju knjigu ima: u jednu se beleže naši gresi, a u drugu dobra dela. Krstite se što češće! Krst je kao brava na vratima. I hranu treba prekrstiti. Snagom Časnog Životvornog Krsta branite se i spasavajte!"

O vradžbinama matuška je često govorila: "Za onoga ko je dobrovoljno stupio u savez sa silama zla i bavi se raznim čarolijama pred Bogom nema spasa. Oni mogu možda nekad u nečemu da pomognu, ali dušu sigurno uništavaju".

Masovno kidanje veza sa Crkvom, agresivni ateizam, jačanje otuđenosti i zla među ljudima, odbacivanje tradicionalne vere i život miliona ljudi bez crkvenog pokajanja, doveli su do teških duhovnih posledica. Matuška Matrona je to odlično osećala i shvatala.

U dane masovnih manifestacija matuška je tražila od svih da ne izlaze na ulicu, da zatvaraju prozore, roletne, vrata, jer tušta i tma demona ispunjavaju čitavo prostranstvo, čitav vazduh i obuhvataju sve ljude.

Jednom prilikom Zinaida Ždanova upita Blaženu Matronu: "Kako je Gospod dopustio da se toliki hramovi razore i zatvore?" (Mislila je svakako na sve godine posle pobede bezbožnika u oktobru 1917. godine). A matuška joj reče: "To beše volja Božija i broj hramova se smanjio zato što je broj verujućih ljudi strašno opao pa nema kome da se služi".

"Pa, što se niko ne suprotstavlja?" A ona će na to: "Narod je kao pod hipnozom, ne zna za sebe, strašna sila je pokrenuta... Ta snaga lebdi u vazduhu, prodire svuda. Ranije su ljudi posećivali hramove, nosili na sebi krstiće, njihovi domovi bili su zaštićeni ikonama, kandilima, osvećivanjem. Te sile su mogle samo da prolaze pored, a sad se naseljavaju među ljude koji su odbacili Boga."

Živeći kod porodice Ždanov, u rejonu Arbat, Matronuška se ispovedala i pričešćivala kod oca Dimitrija iz Crkve na Ulici Krasnaja Presnja. Neprestana molitva pomagala joj je da nosi teško breme služenja ljudima, što je s obzirom na njeno zdravlje bio pravi podvig, i izraz najviše ljudske ljubavi. Deleći sa ljudima njihove nevolje, bolesti, muke, moleći se za njih matuška bi se tako umarala, da pred kraj dana nije bila u stanju ni da govori, već je, ležeći oslonjena na svoju ruku, tiho ječala. Ali unutrašnji duhovni život Blažene Matrone ipak je, čak i za najbliže, ostao tajna. To međutim, nije smetalo ljudima da čvrsto veruju da je ona pravi podvižnik Božiji i sveti čovek. Podvig Matrone bio je u ogromnom trpljenju, čiji je izvor bio vatrena ljubav prema Bogu i čistota srca. Upravo su o takvom trpljenju, koje će spasavati hrišćane kad dođu poslednja vremena, govorili sveti Oci Crkve. Kao prava podvižnica, Blažena matuška je poučavala ne rečima, već čitavim svojim životom. Rođena bez očiju, ona je sve učila da idu trnovitim, ali pravim putem spasenja. Ona je ceo svoj život provela nemajući svoj krov nad glavom, nemajući nikakvih dobara. Svaki dan njenog života bio je lavina nevolja i jada ljudi što su dolazili k njoj. Pružala je pomoć i isceljenje nebrojeno puta. Uzela bi svojim detinjim rukama glavu nesrećnika, pomolila se za njega i čovek bi od nje odlazio pun utehe. A ona, onemoćala, samo bi malo prilegla i nastavljala da se moli po celu noć. Za vreme rata bilo je mnogo slučajeva da je rodbini nestalih svojom prozorljivošću otkrivala da li je njihov najbliži živ ili ga već treba pominjati kao mrtvog. Poštovali su je i dolazili kod nje i mnogi jereji. Primala je i mlade i stare, ali neke je i odbijala. Sa nekima je razgovarala kroz pouke, a sa drugima najobičnijim jezikom. Jednom joj se požalila Zinaida: "Jao, matuška, moji živci..." A ona će na to: "Kakvi živci! ... Zašto na frontu i u tamnici nema živaca? ... Treba trpeti, vladati sobom". Kad bi nekoga iscelila od fizičke bolesti ona bi objašnjavala: "Telo je kućica Bogom dana, pa je treba obnavljati. Bog je, stvarajući svet, dao nama i lekovito bilje i to se ne može prenebregavati".

Matuška je često bila tužna: "Žao mi vas je... Dočekaćete poslednja vremena, život će postajati sve teži i teži... neizdržljivo težak. Doći će vreme i pred vas će staviti krst i hleb i reći - birajte!"

Matronuška je ponavljala: "Ako narod izgubi veru u Boga, razne će ga patnje snaći. A ako se ne pokaje - nestaće sa lica zemlje. Koliki narodi nestadoše! Molite se, preklinjite, pokajte se! Gospod nas neće ostaviti i sačuvaće zemlju našu".

Poslednje stanište na ovoj zemlji Matronuška je imala u ulici Kurganskoj broj 23. u Podmoskovlju. Kao da je, osećajući veliku iznemoglost, želela da se bar malo skloni od ljudi. Međutim, i ovde su u velikom broju dolazili k njoj nevoljnici i nesrećnici. Pred samo upokojenje Blažena matuška, već potpuno iznemogla, zamoli da se ograniči broj ljudi koje je dnevno primala. Vreme prelaska u drugi život Gospod joj otkri tri dana pred smrt i ona je to iskoristila da se oprosti od najbližih i da da potrebna uputstva. Zamolila je da je opoje, u Rizopoloženskoj crkvi, u Donskoj ulici, otac Nikolaj (Golubcov) koji ju je izuzetno poštovao. Zabranila je da joj se na sahranu donose venci i cveće. Kad je pred samu smrt otac Dimitrije došao da je ispovedi i pričesti ona je bila strašno uznemirena: "Zar se i vi bojite smrti?" - upita je on. "Bojim se!"

Blažena matuška Matrona upokojila se u Gospodu 2. maja 1952. godine. Sahranjena je 4. maja, po njenoj želji, na Danilovskom groblju, kraj crkve "da bi mogla da sluša službe Božije". Blažena Matrona je predskazala: "Posle moje smrti malo će ljudi dolaziti na moj grob, samo najbliži. A kad oni umru, moj grob će ostati sasvim zapušten. Ali proći će godine, saznaće ljudi za mene i poći će ovamo da mole za pomoć. I ja ću svima pomagati, jer ću ih sve čuti". I još je pred smrt rekla: "Dolazite k meni i pričajte mi kao da sam živa, a ja ću Boga moliti da vaše molbe budu uslišene. Sve vas, koji mi se obraćate tražeći pomoć, ja ću posle vaše smrti gore dočekivati".

Prođe tridesetak godina i njena humka na Danilovskom groblju postade jedno od svetih mesta pravoslavne Moskve i Rusije. Sada za Matronu znaju desetine hiljada pravoslavnih ljudi. "Matronuška" - nežno je zovu, a ona, kao i za života, pomaže ljudima.

Podeli ovu vest

05/05/2015 0 comment

Predstava "Arčibald Rajs" po dramskom tekstu prvaka Drame Narodnog pozorišta Ljubivoja Tadića koji je i reditelj i igra u naslovnoj ulozi, biće premijerno izvedena u četvrtak, 7. maja, na sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta. Na današnjoj konferenciji za novinare v. d upravnik nacionalnog teatra Dejan Savić rekao je da je predstava prvaka ...

17/09/2017 0 comment

Vreme prvog naseljavanja i postanka Zaječara ne može se tačno odrediti. Najverovatnije potiče s kraja 17. veka ili, najkasnije, sa početkom 18. veka. ...

17/12/2017 0 comment

Uvek u treću nedelju pred Božić praznik padaju - DETINjCI. Detinjci su prvi u nizu usko porodičnih praznika vezanih za običajnu tradiciju u srpskom ...

15/12/2017 0 comment

Zanimljiv multimedijalni program održava se u autentičnom ambijentu Muzeja Vuka i Dositeja. Zgrada Muzeja jedno je vreme bila sedište ...

13/12/2017 0 comment

Udruženje narodne umetnosti i zanatstva Sankt-Petersburga i Lenjingradske Regije "NVO Dvorana Zanata”, uz pomoći podršku Ambasade Rusije ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!