Put čuvene sedefaste ikone "Tajna večera", od Oplenca do Geringa i nazad

Put čuvene sedefaste ikone "Tajna večera", od Oplenca do Geringa i nazad

Ikona od sedefa „Tajna večera", poklon jerusalimskog patrijarha Damjana kralju Aleksandru Karađorđeviću, jedna je od mnogih dragocenosti ukradenih iz naše zemlje tokom Drugog svetskog rata, ali i jedna od retkih koje su vraćene.

Ovo neprocenjivo umetničko delo preneto je u Nemačku po nalogu Hermana Geringa, a zatim smeštena u njegovu vilu, gde je ostala do kraja rata. Na Oplenac je vraćena 1947, pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima, zaslugom agenata OZN – e, i tamo se i danas čuva.

Reljef „Tajna večera" je izrađen početkom 20. veka kao ručni rad majstora čuvene radionice Salsa u istočnom Vitlejemu, iz grada Bejt Sahur, po ugledu na istoimenu Leonardovu sliku na zidu trpezarije crkve Santa Marija dela Gracija u Milanu. Kralj Aleksandar ga je dobio 1924. od jerusalimskog patrijarha Damjana, koji je u našu zemlju poslao delegaciju da od kralja traži pomoć u zaštiti Svetog groba (do Oktobarske revolucije Sveti grob je bio pod pokroviteljstvom ruskog cara, da bi posle stradanja carske porodice Jerusalimska crkva postala jedna od najsiromašnijih u pravoslavlju).

- Po Aleksandrovom naređenju „Tajna večera" je kasnije preneta na Oplenac u riznicu Crkve Svetog Đorđa, poput drugih značajnih poklona koje je dobijao. Zanimljivo je da je jerusalimska delegacija prilikom svoje posete donela još jedan reljef sa istim motivom, ali manji od oplenačkog, za srpskog patrijarha Dimitrija, i ta ikona se danas nalazi u zgradi Patrijaršije SPC. Reljef sa Oplenca, dimenzija 73,5 sa 67,5 centimetara, na kojem su svaki lik i predmet urađeni ponaosob, predstavlja izuzetnu retkost već i zbog neuobičajenog materijala od kojeg je izrađen – sedefa. U sredini gornjeg dela okvira postojala su dva manja medaljona, ali je sačuvan samo levi sa prikazom Krštenja Hristovog, dok je drugi, na kojem je verovatno bilo Vaskrsenje, potpuno uništen – objašnjava istoričarka Mileva Stevanović.

U Geringovim rukama

Geringu je „Tajna večera" zapala za oko još 1934, kada je kao predvodnik nemačke delegacije, neposredno nakon sahrane kralja Aleksandra (na kraljev odar položio je srebrni venac sa natpisom: Svome nekadašnjem herojskom protivniku, u znak bola i žalosti, Vojska i Mornarica Nemačkog Rajha), posetio Oplenac i razgledao riznicu crkve. Među brojnim ikonama, oružjem i umetničkim delima, najduže se zadržao upravo pred ikonom od sedefa koja ga je toliko fascinirala da mu se oteo uzvik: „Čudesno!"

Ipak, Hitlerov komandant vazduhoplovstva i jedan od najvećih kolekcionara umetnina tokom Drugog svetskog rata, moraće da sačeka još sedam godina pre nego što je stavio ruke na ovo delo. U tome mu je najviše pomogao Franc Nojhauzen, mešetar, korupcionaš i nemački obaveštajac, koji je od 1932. rukovodio „Saobraćajnim biroom", turističkom kancelarijom koja je bila paravan nacističkog obaveštajnog centra u Beogradu (u zgradi „Riunione", u čijem se prizemlju danas nalazi kafe Teatar), dok je u okupiranoj Srbiji imenovan za generalnog opunomoćenika za privredu, sa neograničenim ovlašćenjima. Za „Saobraćajni biro" je vezan i skandal iz 1940, kada je jugoslovenska vlada isprva odbila izdavanje viza za oko 10.000 navodnih nemačkih turista, zapravo špijuna, opremljenih jakim dvogledima, radio stanicama i najsavršenijim fotoaparatima, a onda im, na pritisak Berlina, dozvolila ulazak u zemlju.

- Nojhauzen je 3. maja 1941. poslao na Oplenac nekoliko veštaka za procenu umetničkih vrednosti, u pratnji vojnika. Odneli su 17 sanduka raznih dragocenosti porodice Karađorđević, među njima, na izričit Geringov zahtev, i „Tajnu večeru". Nojhauzen je ikonu i još neke dragocenosti poslao Geringu, deo zadržao za sebe, a onda 16 sanduka vratio preko Uprave kraljevskih dobara dvorskom kompleksu na Dedinju i jedan Narodnoj banci. Priča se da je Gering bio toliko zadovoljan što se dočepao „Večere", da ostatak pošiljke nije ni pogledao. Ikonu je držao u svojoj vili Karinhal do kraja rata. Nojhauzen je, pak, uhapšen u Beču 1946, i naši obeveštajci su ga godinama ispitivali. Osuđen je na 20 godina zatvora kao ratni zločinac, a izrdržao nekoliko, nakon čega je oslobođen – kaže Miladin Gavrilović, direktor Zadužbine na Oplencu.

Povratak na Oplenac

O tome kako je „Tajna večera" vraćena na Oplenac, po izričitom zahtevu službi bezbednosti, nije sačinjen nikakav izveštaj. Sudeći po šturim izjavama neposrednih učesnika, ikonu je 1947. na Oplenac doneo Slobodan Krstić – Uča (kasnije sekretar UDBE, poznat i po tome što je učestvovao u hapšenju Draže Mihailovića), i to po nalogu Aleksandra Rankovića. Ali, da sve to baš i nije bilo legalno, vidi se i po tome što je sam Uča kasnije izjavio da je „Večeru" vratio u Srbiju „preko naših švercera" za 1.200 dinara, 350 dolara i „nešto malo drugih usluga".

Stoga se čini uverljivom priča da je do „Tajne večere" u Nemačkoj prvi došao Ante Topić Mimara, kontroverzni trgovac umetninama, koji je 1946 (zahvaljujući misterioznoj vezi sa Titom) akreditovan kao umetnički savetnik pri jugoslovenskoj vojnoj misiji, odgovoran za povratak umetničkog blaga u zemlju.

Tajnaveceramimara

Trgovac umetninama Ante Topić Mimara

Mimara je ikonu navodno pronašao u Centralnom birou za vraćanje ukradenog umetničkog blaga, u Minhenu, gde je kao mlađi kustos radila njegova buduća žena, doktorka Viltrud Mersman, koja mu je vremenom pribavila podatke (opise i fotografije) i o mnogim drugim dragocenostima, tako da je iz Biroa, na kraju, izneo više od 150 umetnina koje nisu imale nikakve veze sa Jugoslavijom. U prilog ovoj tezi su i saznanja o ličnim poznanstvima i prijateljstvima maršala Geringa, Mimare i Nojhauzena, još pre okupacije Jugoslavije, kao i posebna vrsta interesovanja naših bezbednosnih službi za Mimarinu posleratnu aktivnost, ali bez prava da prema njemu budu preduzete bilo kakve represivne mere.

Šta je bilo sa jugoslovenskim zlatom?

Do danas nije utvrđeno koliko je dragocenosti pokradeno iz Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata, ali je izvesno da je reč o desetinama tona zlata i srebra. Poznato je da je jugoslovenska izbeglička vlada morala da 245 kilograma iznetog zlata preda engleskoj državnoj banci, koja je od tog novca isplaćivala plate i mesečnu apanažu ministrima i službenicima izbegličke vlade do 1952. Međutim, manje je poznato da su Amerikanci vratili samo deo jugoslovenskog zlata zarobljenog u američkim bankama, jer su prethodno obeštetili svoje građane koji su tokom Drugog svetskog rata pretrpeli štetu na prostoru Jugoslavije. srbinside.rs

Podeli ovu vest

19/12/2017 0 comment

Danas je veliki praznik , krsna slava mnogih porodica u Srbiji. Dan posvećen  Svetom Nikoli,arhiepiskopu mirlikijskom . Sveti Nikola je bio sin jedinac veoma bogatih roditelja, koji su živeli u gradu Pataru. Posle smrti roditelja,našao se pred životnom dilemom.Imanje koje je nasledio bilo je veliko, što je zahtevalo mnogo ...

01/02/2018 0 comment

Februar je čudan mesec. Kolebljiv i neodlučan. Možda zato što je najkraći. Mesec koji nagoveštava kraj mesojeđu, mesec karnevala,mesec ...

17/06/2018 0 comment

Gusle su muzički instrument uz koji su pevane narodne epske pesme. Izrađivane su najčešće od javorovog drveta i imale su jednu, a u ...

17/06/2018 0 comment

Dom Narodne skupštine, jedno od najmonumentalnijih beogradskih zdanja, podignut je na prostoru omeđenom Kosovskom ulicom, Takovskom, ...

05/06/2018 0 comment

Iako "dvotrećinski" pripada proleću, jun se smatra letnjim mesecom – kažu klimatolozi i meteorolozi. Mnogo je razloga što se jun smatra ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!