Stari srpski zanat - ćurčija

Stari srpski  zanat - ćurčija

Okrenuo ćurak naopako.
(narodna mudrost)

Kožuhari ili ćurčije izrađivali su zimske odevne predmete od kože i krzna, kao što su ćurak ili kožuh i grudnjak. Obrađivali su kožu i za šubare, opaklije – do zemlje duge kapute, i bunde.

Kožuh pripada grupi zimskih odevnih predmeta. Izrađen je od jagnjeće ili ovčije kože s runom, koja pokriva unutrašnju stranu kožuha. Ubraja se u najstarije haljetke, a njegova prvobitno jednostavna izrada i pristupačan materijal uslovili su i široku primenu kod mnogih naroda.

Etimologija pojma kožuh potiče od reči koža, što je praslovenska izvedenica od reči koža i čista je slovenska tvorevina. Staroslovenska reč kožuh egzistira u savremenom jeziku mnogih slovenskih naroda: u ruskom, češkom, slovačkom, poljskom i bugarskom. I, naravno, srpskom.

Vrsta jednostavnih kožuha upotrebljavana je u srednjovekovnoj Srbiji. U Studeničkom tipiku zabeleženo je da su ih nosili kaluđeri, a na Minhenskom psaltiru, na sceni gde je prikazano oranje, orač je ogrnut ogromnim kožuhom. U Hrisovulji manastira Svetog Stefana u Banjskoj, zadužbini kralja Milutina, pominju se u prvim decenijama 14. veka Kožuharstvo Vilma Niškanović Peć, 1956. godina 40 „šavci kožušni i skornjani". Nekoliko decenija kasnije car Dušan piše ćeliji svetog Save u Kareji i pominje gunj i kožuh. Početkom 15. veka despot Stefan Lazarević doneo je Zakon o rudnicima, u čijem se 15. članu govori o kožuhareh. I u Banatu se već u 13. veku pominju pojedine zanatlije, međi njima i krznari, a u 17. veku, osim u Banatu, ćurčije se pominju u donjoj Bačkoj i Sremu. Najstariji tipovi kožuha s područja Srbije bili su bele boje, jednostavnog kroja i bez ornamenata, jer su prvobitno služili samo za zaštitu od hladnoće. Bojeni kožusi počinju da se upotrebljavaju u drugoj polovini, a naročito krajem 19. veka. Za isti period karakteristično je bogato ukrašavanje čitave površine kožuha, posebno u Vojvodini, iz koje je, nešto kasnije, ista moda prenesena i u predele južno od Save i Dunava.

Niš, 1952. godina

Svaki kožuharski, ćurčijski centar u Srbiji imao je esnafsko udruženje kožuhara, kome su pripadali svi majstori sa svojim kalfama i šegrtima. Esnaf je imao svoju zastavu i pečat s likom svetog Ilije, zaštitnikom kožuhara. To je ujedno bila i slava kožuharskog esnafa. Veruje se da je sveti Ilija bio ćurčija i da su njegovi kožusi bili najbolje štavljeni. On nije nikoga uputio i naučio svom zanatu, ali je posle smrti ostavio jedan kožuh u nasleđe kožuharima. Legenda kaže da kožuh nije imao neprijatan miris i da su se kožuhari mučili da dođu do štave i načina štavljenja kako bi i njihovi kožusi bili otporni i bez onog neprijatnog mirisa svojstvenog svim kožusima. To je bio razlog što su uzeli svetog Iliju za svog zaštitnika i što je na dan tog sveca njihova slava.

Niš, 1952. godina

Gradske i seoske zanatlije, kožuhari – ćurčije, kože za preradu nabavljali su od varoških i seoskih mesara – kasapa. U svojim dućanima pripremali su je za krojenje. Postupak podrazumeva struganje koža od mesine, stavljanje u štav (mešavina vode, soli, mekinja i kukuruznog brašna) i dvonedeljno potapanje u kaci sa štavom. Posle toga slede sušenje, tegljenje, šibanje tankim prutom (čukanje) i bojenje. Boja je pripremana od osušene dudove, orahove, brestove i jabukove pečurke. Istucane u drvenoj stupi, pečurke bi se Niš, 1952. godina Kožuharstvo 41 kuvale, a dužina kuvanja zavisila je od toga kakav ton želi da se dobije. Naime, ako se pečurka duže kuva, dobija se zatvorenosmeđa, a ako se kraće kuva, nastaje svetlija boja. Skuvana boja se procedi i pomoću krpa nanosi na kožu, koja je pričvršćena za tezgu kako se ne bi pomerala pri radu. Vlažne kože suše se preko konopca, ali se nastoji da ne budu izložene direktnoj sunčevoj svetlosti. Na kraju postupka slede krojenje, šivenje i ukrašavanje određenim alatkama: noževi, makaze, igle, naprstak, šabloni za krojenje i kalupi za šubare.

Ukrašavanje ove vrste odeće poznato je pod nazivom „cifranje" i posebno je primenjivano za ulepšavanje devojačkih i momačkih kožuha. Kožusi su pre svega ukrašavani raznobojnom kožom, mušemom, koncem, svilom, vunom, finim krznom, imitacijom krzna, ogledalcima, šljokicama, „zlatnom" i „srebrnom" niti, čojom, plišom, hartijom i kožnim i metalnim dugmadima.

Od tako raznovrsnog materijala majstori su slagali raznolike ornamente, i to uglavnom vegetabilne, manje geometrijske i zoomorfne, a retko heraldičke i slovne. Cvet je široko zastupljen motiv, bilo pojedinačno ili kao detalj u cvetnoj kompoziciji, a često je komponovan i sa drugim elementima, kao što su srce, lozice, kružići. Raspored kompozicije i njena pozicija na kožuhu uslovili su najrazličitije nazive za vegetabilne ornamente na kožusima: crna grana, devojačka i momačka grana, venac, rajska bašta, veliko srce, fioka, kalančevi i drugo.

Teritorijalno rasprostranjenje kožuha može da se prati u čitavoj Vojvodini, Posavini, Mačvi, beogradskoj okolini, Šumadiji, Valjevskoj Kolubari, Tamnavi, Valjevskom Podgoru, Rađevini, Jadru, istočnoj Srbiji (od Dunava pa duž Velike Morave i Timoka sve do Pirota i Vranja) i, mada ređe, u okolini Bajine Bašte, Užica, Kosjerića i Trstenika.

U zbirkama Etnografskog muzeja u Beogradu najstariji datirani kožusi potiču s kraja 19. veka, a oni novije izrade iz 80-tih godina 20. veka. Svi kožusi su pripadali seoskoj populaciji, podjednako su ih odevali muškarci, žene i deca. Oni su produkt gradskih i seoskih zanatlija ćurčija, odnosno kožuhara, koji su svoju robu izrađivali po porudžbini ili kao lagersku robu, bez mere, za prodajnu sezonu na pijacama i vašarima.

kozuh sremkožuh iz Srema

Podeli ovu vest

10/11/2014 0 comment

Crkveno-školska opština Sveta Trojica u Pertu registrovana je 4. septembra 1953. godine. Kamen-temeljac za dom za okupljanja i bogosluženja postavio je ruski sveštenik protojerej Sergije na dan 8. januara 1955. godine. Dom je izgrađen od priloga i osveštan 1. jula 1956. godine od strane jeromonaha Georgija (Đonlića). Članova je u to vreme bilo 72. ...

17/09/2017 0 comment

Vreme prvog naseljavanja i postanka Zaječara ne može se tačno odrediti. Najverovatnije potiče s kraja 17. veka ili, najkasnije, sa početkom 18. veka. ...

18/11/2017 0 comment

U Srbiji je pravdu vazda valjalo deliti, a svako presuđivanje je bilo krajnje ozbiljna stvar. Ovaj narod, u nekim krajevima i dan danas, važi kao ...

20/11/2017 0 comment

Za vreme nemačke okupacije od 1789. do 1791, kada je posle mira u Svištovu Beograd ponovo vraćen Otomanskoj imperiji, na Savskoj jaliji bilo ...

13/11/2017 0 comment

Vršac je „lepa varoš“ sa starim baroknim jezgrom. Znamenje grada je srednjovekovna kula - Vršački zamak - ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!