Folklorna muzika je produkt muzičke tradicije koja se razvila usmenom predajom.
Pojam folklorna odnosi se i na ostvarenje što ih je, iz rudimentarnih početaka, razvila zajednica pod uticajem popularne ili umetničke muzike, kao i na dela pojedinih kompozitora koja je zajednica primila u svoju nezapisanu živu tradiciju. Adaptacije i promene koje zajednicu stvara na takvim zapisanim kompozicijama daju tim delima folklorni karakter i pretvaraju ih u folklornu muziku. Stoga u folklornu muziku ne idu dela koja je zajednica, doduše, prihvatila, ali im je zadrzala oblik istovetan izvornom kompozitorovom zapisu". Takvu je definiciju utvrdila VII konferencija Medjunarodnog veća za folklornu muziku (International Folk Music Council — IFMC) 1954. u Sao Paolu (Brazil).
Iznešenoj definiciji nedostaje veoma važan faktor tradicije: ustrajnost i postojanost u zadržavanju postojećih starinskih oblika tzv. perseveracija, što naprimer ...pokazuju napevi mnogih pesama, koji su uz nove tekstove zadržali starinske melodije. Posebno valja istaći funkciju folklorne muzike u životu i običajima odredjene društvene zajednice. Nosioci te muzike, veštiji ali i prosečni pevači i svirači, izvode je redovno samo iz vlastitih razloga ili zbog potrebe uže društvene zajednice kojoj pripadaju. Radi čvrsce medjusobne povezanosti seoskog stanovništva i manjih urbanih naselja u tim se sredinama folklorna muzika življe gaji i razvija nego u velikim gradovima. To, medjutim ne znači da je folklorna muzika vezana samo za mala mesta.
Rezultati savremene etnomuzikologije pokazuju velike razlike u folklornoj muzici pojedinih geografskih podrucja i upucuju na njenu ocitu povezanost za odredjene zone, za muzicko-folklorna podrucja kao i za razlicite slojeve folklorne gradje u takvim podrucjima. Proučavanjem tih pojava uočava se kako se pojmove folklorna ili narodna muzika ne sme poistovetiti sa nacionalnom muzikom. Dok folklorna muzika ostaje u većini slučajeva vezana za veće ili manje regije ,dela nacionalne muzike mogu istovremeno obuhvatiti obeležja iz nekoliko različitih muzicko-folklornih područja...
Prvi jači interes za folklornu muziku pobudila je romantika pa se već i od pocetka XIX veka, a ponegde i ranije, intezivno prikupljaju i obelodanjuju folklorne melodije. Engleski antikvar J. W. Tomas (1846) prvi je upotrebio reč folklore, kao složenicu i termin za "skup narodnih obicaja, predanja i verovanja."
Tipičan oblik srpskog narodnog igranja je igranje u kolu. To je lanac međusobno povezanih igrača koji se kreće po kružnoj, a ređe po krivudavoj liniji. Posle kola javlja se lesa — lanac igrača postavljenih u pravoj liniji ili u dve naspramne vrste sa pravcem kretanja levo i desno, napred i nazad.
Solo igranje ili igranje u parovima retkost je u središnim delovima Srbije. Javlja se uglavnom u obrednim igrama (dodole, lazarice, kraljice). Te su igre veoma stare i trag su paganskih obreda za plodnost, kišu ili predstavljaju trag starinskih obreda sa igrom povodom rođenja, inicijacije, svadbe ili smrti.
Igre i pesme spadaju među najstarije narodne umetnosti i zauzimale su istaknuto mesto u životima ljudi. Mnogi važni događaji kao što su rođenje, svadba, , pobeda u borbi, uspeh u lovu ili obavljanje obreda, bili su praćeni igrama i pesmama. Nastanak igre se ne može tačno odrediti ali nema nikakve sumnje da se ona javlja još u najdubljoj prošlosti.