Ne švedski sto – zlatiborski sto! Bogatstvo domaćih mezetluka svakom sladokuscu po meri, darovi najlepšeg podneblja u najraznovrsnija jela pretvoreni. E to je već prava rapsodija mirisa, ukusa, boja... Na sto se najpre iznosi hleb, jer on je naš hranitelj.
Na Zlatiboru se ljudi u hleb kunu, kad u rat kreću amanet ostavljaju najbližima da im decu hlebom hrane. Kad rodi godina kažu: ''Biće hleba'', hlebom i vinom se pričešćuju, krv i telo Gospodnje uzimaju. Zlatiborski hleb, tek izvađen iz furune ili šporeta na drva – rumen spolja, mekan k'o duša unutra – razmiriše se zorom, pa na njega miriše sva kuća... To je miris detinjstva i rane mladosti, miris koji Zlatiborci ponesu sa planine, pa on ostaje s njima ceo život. Uz hleb na sto se stavlja i so. ''Hleba mi i soli'', vele Zlatiborci kad žele u nešto tvrdo da se zakunu. Još kad ima sira, kravljeg sa malo ovčijeg mleka, pa kajmaka starog i žutog koji se iz kace vadi na ''ljuske''... Ili onog mladog, skinutog s karlice, svejedno – e onda je to već izvorni, pravi zlatiborski specijalitet. Ređaju se zatim na zlatiborski sto tanjiri goveđe pršute, rumene i na režnjeve isečene, koja se ovde pravi po receptima nemenjanim vekovima.
Nije to obična pršuta: ova se pravi od mesa volova koji su pasli po zlatiborskim pašnjacima. Pošto se meso usoli i odstoji, komadi pršute suše se u drvenim sušarama na bukovim ili leskovim panjevima, pri čemu se samo u prvu vatru doda malo klekinih iglica. Osušena pršuta, ukusom bez premca, posle miriše k'o zlatiborske šume i pašnjaci. I kačamak s kajmakom – onim zrelim, požutelim, iz drvene borove kačice – specijalitet je Zlatibora. Spoj čiste, zdrave prirode: projino brašno što organizam čisti sa mlečnim proizvodom od trava zlatiborskih. Ko to nije probao, kažu Zlatiborci, taj ne zna šta valja. Pa pita od heljde zalivena tim istim kajmakom, zatim pita savijača sa sirom, tikvom ili zeljem, pa čuvena zlatiborska komplet lepinja...Tu je i jelo zvano gruševina, koja se pravi ukuvavanjem ovčijeg mleka sve dok ono ne postane gusto kao sirup. S tim što se ona ovde ne jede svaki dan, nego u proleće, kad treba snage i po vazdan se ore i kopa, ili leti kad se od uranka do zaranka kosi i plasti. A tek jagnjetina zlatiborska... Ispod sača, kuvana na pari ili pečena na ražnju, uvek je prava. U njenom ukusu uživati, kako su to ljudi ovog kraja činili vekovima, poseban je doživljaj Zlatibora koji se lako ne zaboravlja. Naravno, nema zlatiborskog stola bez ljute rakije, klekovače i dobre stare rakije od kruške, bez sokova od borovnice, drenjine, ceđenog neprskanog voća...Ti plodovi rasli su ovde na mirisnom Zlatiboru, pod Božjom rukom, nezagađeni hemikalijama i štetnim materijama. Zato su zlatiborski specijaliteti posebni. Ali teško je te ukuse opisati, treba doći i sve to probati, zaključuje se u tekstu o našim narodnim specijalitetima sadržajne knjige ''Zlatibor kroz kulturu i turizam''.