Kako je sniman jedan od najboljih srpskih filmova, "Sa verom u Boga "

Kako je sniman jedan od najboljih srpskih filmova, "Sa verom u Boga "

Dobro smo počeli, ali su onda krenule nezgode. Glavna junakinja filma, jedina profesionalna glumica, pošla je za svojom srećom: udala se za vojnosudskog oficira, a muž joj zabranio dalji rad. Umešala se policija, zaplenivši kadrove prosjaka - ratnog invalida, koji kraj šešira drži Albansku spomenicu sa natpisom "Svom ratnom drugu - Aleksandar".

Sve ratne scene morali smo da snimimo za jednu noć, i na raspolaganju smo imali samo dva reflektora... Najzad, film je prikazan u dva beogradska bioskopa - "Koloseumu" i "Metropolu". I imao je više gledalaca nego ijedan drugi, koji se tih dana prikazivao, sa proslavljenom Ita Rinom u glavnoj ulozi. Ratnici su dolazili da ga gledaju, sa medaljama na grudima, dovodeći čitave porodice...
Pročitao sam tih dana Nušićevu priču Pusta kuća. Setio sam se pustih kuća iz mog sokaka, crnih barjaka, izbledelih i pokidanih vetrom, koji su nestali sa kuća mog teče-Ćime, Veljka Đorđevića, Svete Pecića i Nemca poreklom, Franje Fodera, koji je, braneći svoj dom i Beograd, petnaeste baš od Nemaca poginuo.

Sećao sam se surovosti rata, nas dece u ratu, sahrane bezimenih kostura, i mislio o svim grobovima u vreme tragičnog uništenja.

Žetva je bila u punom jeku. Otkosi su se povijali i padali po Šumadiji, a rat je u vreme žetvi i planuo.

Nisam imao vremena da pišem filmsku dramu, koju je u svoje vreme sam rat već ispisao. Osnovna misao se sama nametnula: napadnuta se zemlja od neprijatelja branila. O tome ću. Onako, kako sam rat doživeo.

Imao sam kameru sa jednim objektivom i sto dvadeset metara trake. Pronašao sam Miloja Radovića, koji je nekad kod "Adrije" spremao laboratoriju i pomagao Novaku.
Nešto je valjda naučio, a za mene je i to bilo dovoljno. Likove sam odabrao u filmskom klubu, među nesuđenim glumcima...

Stigli smo u kuću ratnika Milana Stojkovića, u selo Kumodraž ispod Avale. Milan je svoj čitav radni vek, kao nadničar, proveo kod starog kamenoresca Bertota. Pošten je bio, i Italijan ga je smatrao bratom, a deca ga zvala stricem. Primio nas je kao što bi nas primio svaki seljak ispod Avale: prijateljski i srdačno.

Pošli smo bez scenarija i garderobe, više nego amaterski. A sigur-no su i amateri sračunatiji? Mi, kao da smo pošli na izlet ili svatove...

U ruskim filmovima nisam zapazio šminku.

I zašto bi nama, u Šumadiji, bila potrebna?! Nećemo snimati noću, o Parižanima, ni NJujork u raskošnom svetlu. Imaćemo sunce, zrelo žito, znojava lica u radu. A to je, za ovakav film, dovoljno. Odela će nam dati seljaci, njihove žene i kćeri. Nikakvog folklora, ni kolorita u filmu neće biti. U njemu će ljudi u početku ubirati plodove zemlje, a posle ratovati i ginuti. Crkva na Torlaku, mala i neobična, zvoniće na uzbunu, usred žetve, kao i četrnaeste.

Kad smo kod strica stigli, čim je svanulo, u ne-delju, svi su bili u dvorištu. Na poljima se nije radilo, pa su nas seljaci čekali. Dvorište se ispunilo decom i radoznalima. Zagledali su kameru i neobične nogare, kao da smo geometri? Milanova snaja je s vrata progovorila:

"Vidi, majko, će nam meru imanje! Nešto će prcelišu. Evo, doneli aparat. Možda će belopotočki voz pored naše kuće?"

"Ne viči snajo, kakav te voz spopo! Će im prase pečemo. Milan otišo da traži po selu. Možda će svatovi da budu? Vidiš da su i devojke poveli..."

U susednoj kući otvorili su mi veliki sanduk sa devojačkom spremom. Udavača je iznosila jelečiće, pregače, vezene košulje, marame povezače. A to mi nije trebalo. Skidao sam sa velikog klina na vratima što mi je bilo potrebno: sve iznošeno i staro.
Domaćica se vajkala:

"Nemo to staro i prljavo, sramota za devojku. Ne postižemo nekad ni kuću da spremimo. Žurimo da nas vreme na zavati".

"Ovo iznošeno i malo kaljavo, baš mi je potrebno".

"Dobro, uzimaj šta oćeš. Biraj samo. Mi smo sa Milana kumovi, od nas je otoič uzeo prase za klanje. Oni nemaju, siromašni su, radnička kuća, pa znaš kako je. Vidim da se poznajete. Lepo je to, Milan oće da učini".

Kad vojvodu uhvati njegova ljutina, pa samo viče: Napred!

Pokazujem Milanu, stricu, kuću njegovog prvog komšije, Stepe Stepanovića i sakupljen narod pred njom. Tako je izgledalo na dan vojvodine sahrane, u Čačku. Na slici sam i ja sa svojim drugovima. Snimio nas je arhitekta Vasić. Kralj je sa generalima i porodicom otišao u Čačak, a nama daleko, pa put pod noge, i pešice u Kumodraž. Bilo je na slici mnogo sveštenika i seljaka sa odlikovanjima. Tu je i stric sa koljivom i voštanicom. I njegovi sinovi Milovan i mlađi Radojko.

Slika ide iz ruke u ruku, kao u porti. Kažem:

"Slavni vojvoda, seljak, zemljak..."

"Ma jeste, i nema šta da se kaže. Al opasan bio! Grdno me na Solunu kazni, ni krivog ni dužnog. I to samo zato što sam za jednu drahmu prodao Grku Evzonu par iscepanih cokula, bog da mu dušu prosti! Mi dobili od Vrancuza nove ka dukat žute, ako si nekad video, pa veli, primili nas, a vojnik ka i mi, pa neka mu... Vrancuz ti nije dozvoljavo bos u rat, ka mi ono na Ceru. Od Cera do Drine sam tabane podbio, noge mi propadoše načisto, ali srećom, drugog dana, udarila kiša, pa zemlje okvasila... A da skineš sa mrtvog neprijatelja, ne daj bože!"

Raspričala se neka starina.

"Mani more, i još bio opasan! Da te ubije za sitnicu, ili ako ti samar sa konja fali. A volo nas ka sinove. Ne mogu dušu da grešim."

"Kad ga uvati njegova ljutina, on samo viče: Napred! Od njega samo da se sakriješ pod zemlju. Kad sila udari, on, eve ga, pa te čisto kuraži: Ne bojte se, braćo i deco moja! A kad isprebijamo Švabu, on dovede svirače, pa se kolo prepliće ka na zavetini..."

Raspričao se drugi komšija, i sada svi o Stepi, a ja zinuo i slušam malu trilogiju, od seljaka pričanu. A stric se ljutnuo na priče:

"Nemo na današnji dan, Blagoje! Pusti decu da radu, zašta su došli. Znaju oni za Stepu. Ene, one devojke se obukle u seljačko, pa ka lutke, da vidiš samo! Onaj moj Milovan upiljio se u onu puniju. Ima žena da ga prebije kad otidnu... Batali sad Stepu. Nevaljo si i ti bio, pa on opasan! Zar u rat da prodaješ vojničke cokule? Di to može da bude?

Dobro što te nije ubio na mesto! Rat je to! Šta smo ja i ti za njega! Ima da slušaš.

Mirno! I gotovo... Sve je on znao kako mora da bude. Di, bre, ima nešto više od vojvodu?"

Kraj ograde je vepar krckao kukuruz. Pomislio sam: namestilo se, a za početak ili na drugom mestu dobro će mi doći. Vepar krcka kukuruz iz nemačkog šlema!

"Radoviću, daj kameru!"

I kamera je počela da zuji. Metalni zvuk, rečit kao da je sama kamera progovorila, a srce da mi iskoči iz grudi. Činilo mi se da je mleo dreš vršalice, a pred očima mi je jurio svet...

Pop jednom Švabi čitao molitve, al tuđa vera nije pomoglo

Sa krmkom je bilo gotovo: neka se nađe, bilo je u vezi sa neprijateljom, pa me je povuklo. A Milovanova žena pita:

"Jel da mu damo još? Slikate vepra, šta će vam on?"

Stric, kao na mojoj strani, pa poslovno i važno objašnjava:

"Ako ti ustreba, ima još šlemovi. Ostali od Švabe. Još jedan se povlači po dvorištu, samo ga deca sa kamenjem provalila. A možda ga i parče šrapnela trefilo..."
"Ne treba mi striče, ovaj samo onako za početak..."

I sredovečna žena se uplela u razgovor:

"Jednog grdnika ovi naši kod groblja potrefili pravo u glavu, pa se mučio nedelju dana. Nije bilo mesta u bolnici. Pop iz Belog Potoka previjao mu melem od zovu, i čitao uskršnje molitve, al on tuđa vera, pa mu nisu pomogle!... I ništa mu nije vredelo, kukala mu majka! Ispratila ga u tuđu zemlju i nikad više... Izginuše mladi, ka i naša deca!"

Neko je dobacio:

"I neka su izginuli, kad su nasrnuli prvi."

A što nas slikaš s leđa, neće se vidimo

Tako je, sa seljacima, počelo prvog dana. Preuzeli su komandu, pa nisam mogao da dođem do reči. Svejedno, početak je, mislio sam.

Prisetio sam se poznate slike: iskićeni regruti, četrnaeste, prolaze zagrljeni...

Skupio sam desetinu mladih, i postavio ih niz put. Snimaćemo ih s leđa, da ne bi dobili kopiju već poznate slike prvih regruta. Bilo im je smešno, pa su se izmotavali i gurali. Morao sam, kao režiser, da im podviknem da bih stvorio red.

Mirni da budete! Radite i pevajte kako vam ja kažem".

"A koju pesmu da pevamo?"

"Koju bilo, svejedno je".

"Jel će se čuje..."

"Hoće!"

"A što nas slikaš sa leđa? Neće se vidimo!"

"Ćuti bre, ovaj aparat ima da te skrozira. Ja sam služio vojsku i video kad sam bio bolestan, doktor me u mrak uveo, a slika ka na dlanu!" To je lepo objasnio jedan iz grupe.
"Kad je tako, ti kreni prvi. Ja nisam bio vojnik."

"Dobro, ja ću komandujem, jedan-dva... I svi gledajte i mene kako ja radim."

Počeo sam da gubim strpljenje.

"Ne tako kako on kaže! Idite normalno i veselo, kao da ste pošli u svatove!"
"Pa zar u svatove ovako iscepani?"

"Ti mnogo pričaš. Ćuti i slušaj što govorim, inače napolje!"

"Ću slušam, a ti vodi računa da ispadne kako treba. To ti je poso..."

Javi se onaj što je služio vojsku:

"Di se bre u rat ide sa novo odelo? Od komande dobiješ sve novo, od gaće do šajkače, i pušku, a tvoje staro dobiješ kad se vratiš. Ovo ti je samo za slikanje".

Neko od posmatrača izusti, kao za sebe:

"Dobiješ sve kad pođeš, a što će se vratiš to smo videli."

Pozvao me je stariji čovek, naslonjen na svoju ogradu:

"Slušaj ti slikar, da ti ja nešto kažem, ako će me poslušaš? Vidim ja odavde šta ti oćeš. Daj jednom flašu u ruku, prebaci mu peškir preko ramena, da bude kako je i onda bilo. A i cveće im za šajkače zadeni, pa ka mi kad smo polazili. Kod mene u baštu nevena kolko oćeš, pa berite. Devojke i žene onda brale, a mi se kitili."
"Hvala ti, prijatelju. Ne slušaju, pa sam u dovikivanju i zaboravio, a tako sam mislio."
Starac je nastavio:

"I još nešto... Pomeri to tvoje motovilo što okrećeš, ovde kod mene. Odavde se vidi bolje. Dođi ovde, pa ako ti nije daleko, i crkvu da uvatiš na Torlaku."

I pomerili smo se. A nad crkvom oblaci: beli, sivi, crni. Komešali su se i propinjali, valjali se i jurili prema nama. I prvi hladnik je prostrujao, a sunce se po tornju i žitu prosulo. Namah vrcne žaoka groma, pa iz daljine zagrmi... Pomislio sam i rat je sa zapada došao četrnaeste! Pomalo simbolično. I sve se potrefilo prvog dana. Nemački šlem sa krmkom, i sunce sa oluj-nim oblacima. Slike, kao iz pravog filma.

U filmu, gde sam snimanje prvi put gledao, ništa od toga nije bilo, niti se ko radovao. Režiser je bio poslovan i sa nama nije govorio, a ja se sa seljacima raspričao, kao da smo svi režirali. Drugačije nisam umeo... On je iz knjige snimanja po brojevima odabirao kadrove, a ja knjigu snimanja nisam imao. Išao sam redom... Asistenta nisam imao, ni zanat nisam znao, pa sam prvog dana sve držao u glavi. Krenuo sam tako, a stari ratnik je završio:

"Tako ti je bilo četrnaeste, kad smo iz sela polazili. Podigli mi pesmu, onu seljačku za rastanak, a gluvi Gruja bije u zvonaru... Misliš da zemlja pod nogama drhti, a suza na oko udara. I mi sa pesmom odosmo, a za nama Avala ostade da ječi."

Završili smo sa regrutima, a ja od uzbuđenja skoro smalaksao.

"Hvala ti, prijatelju, mnogo si me naučio".

Jedemo prase, a pod šporetom kvočka s pilićI

Svega dva kadra, a kao da sam ceo film snimio!

Nebo se nad Kumodražom otvorilo. Kod strica smo prase pojeli. Pod šporetom kvočka sakupila piliće, a oni pokisli, pinjugaju. Kuhinja se napunila muvama. Napolju je sevalo i lilo...

Nisam imao vođu snimanja koji bi vikao: Tišina, snima se!... Bio sam sve. Snimili smo početak koji bi mogao da bude samo uvod u radnju, kao zanimljiv prolog u filmu, a za dalje je trebalo ozbiljno misliti. Strah me je od srećnog početka uhvatio. Bio je, rekao bih, dobar, a sutrašnjica me je zbunjivala.

Početak i kraj filma znao sam još kad sam zagazio. Ali unutrašnju radnju i razvoj priče nisam pripremio. Smatrao sam, u svom oduševljenju, da je rat sve izmislio. Nije bilo tako, niti ga je Nušić napisao. I on je imao početak i kraj, kada se ratnik vratio.

Hteo sam da snimim istinu, koju sam video na ulici. Mnogo sam hteo, ali moćni nisu mislili tako. Name-ravao sam da svoju priču poč-nem sa ratnikom bez nogu, koji moli za milostinju, pred grob-ljanskom kapijom, iza koje su mu bili zako-pani ratni drugovi, a on se bez nogu vuče kao prepolovljeni crv. Trebalo je da puzi, sa svojim odličjima i Albanskom spomenicom, na kojoj piše MOM RATNOM DRUGU - ALEKSANDAR.
Beogradska policija je naredbom zabranjivala prosjačenje po prestonici. Teškog invalida trebalo je da odnese zatvorena "marica"...

A taj prizor nije sigurno bio najdrastičniji među drastičnima, želeo sam da film počnem sa polovinom ratnika na trotoaru, pa da u reminiscenciji iskažem sve patnje.

Setio sam se i priče rezervnog oficira Jeremića, koju mi je ranije ispričao:

"Naši ratnici su uzvraćali posetu francuskim veteranima. Posle protokolarnog i srdačnog prijema, u daljem programu obišli su francusku rivijeru. A tamo je, sa štakama ispod ruku, invalid prodavao neke jeftine dvoglede, sa obojenim želatinom, koji su okretanjem na jednu stranu, more pretvarali u zeleno, žuto, ljubičasto. Policajac je uljudno opomenuo inva-lida, da je po francuskim zakonima zabranjeno torbarenje i dosađivanje stranim posetiocima. Invalid je odgovorio da njegovo invalidsko pitanje još nije rešeno, i to je bilo dovoljno da njegove reči novinar objavi u provincijskom listu, sa slikom grupe ratnika. Poslanik njegovog departamana učinio je interpelaciju u Parlamentu, pa invalid od tada nije morao strancima da dosađuje."

Dogodilo se to u Republici Francuskoj...

Poželeo sam i da u svoju pravolinijsku priču udenem sličan fragment, ali takve priče nisu smele da se pričaju, naravno od onih koji nisu ratovali. Ponesen željom za istinom, ne znajući šta je u mojoj zemlji bilo dozvoljeno, snimio sam prizor sa invalidom pred grobljem, ali mi je treći odsek Uprave grada materijal zaplenio, i zabranio, izričito, ma kakvo slično ponavljanje!

Dogodilo se to u Kraljevini Jugoslaviji!

Zašto su svi moji ratnici izginuli, umesto glavnog junaka

Razočaran, vratio sam se Kumodražu, i sa svojim seljacima nastavio da krparim. Ko zna koliko je to bilo dobro, ali nisam mogao natrag, jer sam sa tuđim novcem počeo. Zato će svi moji filmski ratnici izginuti, osim glavnog junaka. U predvečerju oktobarskog dana, vratiće se bez ruke, pored mnogih grobova i nakrivljenih krstova, da dokorača do svoje opustele kuće, gde ne zatiče majku i ženu, koje je rat odneo. Prava uništenja nisam mogao da naslikam, jer nisam imao sredstava. Nastavio sam svojim jeftinim putem, nespreman, i u isto vreme - spreman, jer, i da sam ponovo počinjao, ne bih znao drugačije.

Počeo sam, mislim, ipak dobro, a onda su se nizale nezgode, jedna za drugom. Jedina profesionalna glumica, koja je trebalo da bude glavna junakinja u filmu, iznenada je pošla za svojom srećom: udala se za vojnosudskog oficira. Nije bilo ugovornih penala, a muž joj je uskratio dalji rad. I dok sam se sa svojim neukim drugovima upinjao da prebrodim sve nezgode, otac mi je polako umirao. Umirao je, uvređen od onih koji su ga u starim danima unizili, i obezvredili njegovo ljudsko delo. Trpio je tiho, kao sveća lojanica. Dogorevao je i gasio se, pogođen uvredom bezobzirnih.

Razarala ga je neukroćena bolest: rak. Godinu dana je trebalo zloćudnoj bolesti da slomije krhki organizam izmučenog štampara. Uvek razuman, i tih, pre završetka mog natezanja sa neznanim poslom, svestan bolesti kojoj se niko nije oteo ni odoleo, odbrojavao je svoje poslednje dane sa jednom željom da dočeka moj nedovršeni rad...

Dugo sam ga u zimskom svitanju gledao. Video sam kako je na izdisaju dobijao boju voska. I sve je više bledio, dok mu se lik pretvarao u sleđenu masku. Ugasio se tiho, sedmog decembra, devetsto i trideset druge. Pravi ljudi su mu stavili na grob venac sa trakom:
Zahvalni tipografi".

Nestao je uvređen, jer je samo prema njemu bio primenjen zakon Obrenovića, zakon koji radniku, što je kroz čitav život podizao glas protiv neljudskog, uskraćuje pravo, radom stečeno, na osiguranu starost. A niko pod Karađorđevićima nije ispravio počinjenu nepravdu! Dobio je rešenje koje je vređalo. Pisano rešenje, kojim mu je dodeljeno dvestotine i šezdeset dinara mesečno, kao iznemoglom radniku, i to kada su tipografski mašinisti imali veću platu od školskih nadzornika. Pomoć za njega, iznemoglog, koji je, nekada, petnaeste, ispred Bugara poslednju mašinu demolirao, a osamnaeste, prvu posle rata osposobio da bi štampao prvi jugoslovenski novac za novu državu.

Opravljao je mašine privatnicima. Radio je kod Mite Gavrilovića, Bude Karića, Lilića. Povremeno je pomagao u "Politici" i "Pravdi". Kada su mu zatrpali grob, ostali su još dugo: Đoka Erdeljan, Spasa Đurić, stari Aleksa Nikolić, Pera Radojčić, Nikola Masniković i Žiža Mitrović, obojica njegovi poslednji izučenjaci i, zahvalni što im je isposlovao specijalizaciju u Austriji. Ostao je upravnik Vojne štamparije, pukovnik Mihajlo Stanković, sa upravnikom Državne štamparije, Kostom Stefanovićem i još neki koje nisam poznavao... Ostao sam i ja, da čujem reč o svom roditelju koga sam neizmerno poštovao. Govorili su o mnogim štrajkovima i štrajkačkim odborima u kojima je učestvovao, radi čega je kao mlad čovek bio kažnjavan. U mladosti, kada je bio najaktivniji, radio je u štampariji Ace Stanojevića u Kragujevcu. Noću je, krišom, štampao zabranjene materijale i iznosio ih. A u "Politici" je, sedamdeset i četvrte, pisalo doslovce:

"Na dan godišnjice proslave Pariske komune, u povorci ispred kragujevačke opštine, crveni barjak je proneo, mlad i naočit tipografski radnik, Aleksa Popović."

Dva reflektora, četa regruta i nekoliko petardi

Film sam završio posle njegove smrti. I imao mnogo problema. Minimalna sredstva, treći odsek policije, slučaj sa glavnom glumicom, neiskustvo, glumci naturščci, "muzika" u vremenu kada je ton osvojio film širom sveta. Nabavio sam gramofonske ploče koje su "odgova-rale" zbivanjima na platnu, i za vreme predstava ih na gramofonima menjao, što je bio đavolski posao. Tako nijednu reakciju publike nisam mogao da sagledam, niti da čujem komentar gledalaca.

Za žetvu sam uzeo otegnutu pastoralu Davorina Jenka, kada dobošar objavljuje seljacima mobilizaciju hor basova. Što ćutiš Srbine tužni, za vreme noćnih juriša i pogibije, Egmond Ludviga Betovena i tako do kraja, a onda simfoniju. Osamsto dvanaesta Petra Iliča Čajkovskog kada Napoleon napušta Moskvu, a umorni Kutuzov plače i ljubi svetu rusku zemlju. Završio sam sa himnom i mnogim patriotima suze su potekle. Drugačije nisam umeo...

Bez veza u vojnim krugovima, dobio sam samo jednu četu pešadije, bez ijednog težeg oruđa! Četu sam morao da podelim na naše i neprijatelje. A neprijatelji, koji su u ratu svojom brojnošću i naoružanjem najmoćnijeg obima ovu zemlju razorili, kod mene - samo jedna skrivena mitraljeska posada. Bila je to četa regruta, bez ijednog starijeg vojnika, i to samo jedno posle podne, umorna posle dnevnog zanimanja. Morao sam da izvedem noćni juriš, da bih mrakom pokrio nemaštinu, sa samo desetak petardi i dva protivavionska reflektora. "Pirotehnika" - od nekoliko petardi, sa crnim dimnim barutom i piljevinom, radi bezbednosti vojnika. Ministarstvo vojske nije mi dozvolilo drugu vrstu eksploziva, ubedljivijeg dejstva, pa mi je otac školskog druga, slepi gene-ral Miodrag Vasić, tvorac detonatora kragujevačke bombe, dao sačiniti kod "Artificije" u Šapcu, one bezopasne i naivne petarde.

U nedostatku ljudske mase, neophodne za ovakvo snimanje, morao sam da koristim ogromnu kontra-svetlost snažnim reflektorima, sa velike udaljenosti, zbog ogromne svetlosne snage. Koristio sam samo prednje planove, pokrivajući dubinu prostora, i kroz povremene eksplozije, pretrčavanjem crnih silueta ispred samog objektiva, stvorio neku iluziju brojnosti!

I film je, posle svih nedaća i siromaštva, ugledao svet u bisokopima! Kritika ga izuzetno dobro ocenila i preporučila. Po ocenama tadašnjih znalaca, izlazi, da je film čak najvrednije ostvarenje u predratnom periodu našeg filmskog stvaralaštva.
"Politika" je, pored brojnih pohvala, smatrala poduhvat uspelim. A film je, kaže se, obilovao tako dobro snimljenim scenama, da bi autoru mogao pozavideti i strani reditelj priličnog ranga. I dalje: kod filma "Sa verom u boga" treba odmah konstatovati bez okolišenja, da je ovaj pokušaj uspeo i da nam otvara nade, da njegov reditelj i pisac nesumnjivo ima osećaj za filmsku sliku i dinamiku, tako da je stvorio film koji mora da se pohvali i bez onih naročitih obzira kojima se moraju da mere naša filmska ostvarenja. Pisac članka smatra da je prvi deo filma predstavljen sa raspevanošću jednog Janka Veselinovića, dok u daljem izlaganju tvrdi da su ratne scene, prikazane sa punom dramskom uzbudljivošću.

"Pravda": "Ni jedan film do sada, ni strani ni domaći, nije pobrao toliko aplauza kao ovaj. U većini slučajeva do sada o domaćim filmovima izricao se sud sa izvesnom snishodljivošću, ogledajući kroz prste mnogim nedostacima, da se ne bi ubijao polet domaće proizvodnje. Ovaj film ne traži tu samilost. On smelo staje pred javnost, sa punim samopouzdanjem da će se i najoštrije pero objektivnog kritičara slomiti o štit njegove realne vrednosti."
"Naš Film", novinara Vojina Đorđevića, inače sekretara Državne filmske centrale, povodom premijere filma, pod naslovom "Novi ljudi na pomolu", preko cele prve strane samo o tom filmu piše, ukazujući mu najviša priznanja, posebno zbog brzine kojom je bio urađen u tihom i nenametljivom radu, jer su mi glumci volonteri, svi zaposleni, samo nedeljom radili...

General Ilija Petković, poznavalac mnogih umetnosti je pre Pravde napisao: "Vrline i patnje koje je naš narod pokazao u svojim gigantskim borbama, veliki napor i žrtve, koje su borbe i teškoće tražile, divno su slikama, ne predstavljene, no pesnički opevane u filmu Sa verom u boga."

General na kraju kaže, da ovaj film sadašnjim generacijama ne treba da bude samo jedno neizmerno uživanje, no kao najizrazitiji simbol naše moralne snage i narodnih vrlina bude večiti primer podstreka u budućnosti...

Puno pohvala, lepih reči i podstreka, ali je to bilo sve.

Na svom prvom prikazivanju, bez uobičajenih reklama, za dve nedelje, u dva beogradska bioskopa, "Koloseumu" i "Metropolu", mnogi su ga videli, i zaplakali. Pored mladih, svakodnevnih posetilaca, dolazilo je mnogo ratnika, sa čitavim porodicama. Verovao sam da su brojni gledaoci prvenstveno u filmu gledali sebe, sećali se bliske prošlosti, i rata i duge okupacije, i da ih je upravo to dirnulo.

Kao film urađen najoskudnijim sredstvima, sa mnogo peripetija, u njemu je bilo mnogo nedostataka. Bio je, u nekom smislu, više ratna hronika sa dobrim slikama, nego prava filmska drama kakvu su iskusni stranci stvarali. Ali bio je iskreno napravljen, i iskreno od publike primljen.

Mihajlo Al. Popović

(Iz knjige "Zapisi sa periferije")

Medije

Podeli ovu vest

23/06/2016 0 comment

U Žagubici u četvrtak počinje Sabor narodnog stvaralaštva “Vrela Homolja”. Tokom manifestacije, dvanaeste po redu, koji će trajati do subote, 25. juna, održaće se Smotra muzičko-kulturnog stvaralaštva “Homoljsko poselo”, uz prodajnu izložbu čuvenog homoljskog meda, sira, rakije, pastrmke i lekovitog bilja. Na platou pored vrela Mlave nastupiće ...

10/07/2018 0 comment

NikolaTesla, slavni srpski naučnik jedan je od najvećih svetskih genijalaca svih vremena. Možda ste se zapitali,kako je postizao vrhunsku ...

23/06/2019 0 comment

Na samo šest kilometara od Velike Plane, ušuškan u kotlini i okružen šumom, nalazi se svetinja od izuzetnog značaja za ...

19/07/2019 0 comment

Izložba „Božanska inspiracija Miroslavljevo jevanđelje“biće otvorena 20. jula u Palati u Tvrđavi Golubac u 19.00 časova. Izložba je ...

13/07/2019 0 comment

Ponuda jabuka sa srpskih voćnjaka ima tradiciju dužu od dva veka. Neke stare, autohtone vrste više ne krase naše krajeve, ali postoji ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!