Pesnička duša Jovana Dučića

Pesnička duša Jovana Dučića

Moderna srpska književnost s početka XX veka imala je u Jovanu Dučiću svog istaknutog pesnika i stilistu. Rodom iz Hercegovine, iz Trebinja, on je svoj životni put započeo učiteljskim pozivom u Mostaru. Dučić je tu drugovao sa Aleksom Šantićem i s njim učestvovao u radu mladog i nacionalno svesnog mostarskog naraštaja koji se okupljao oko časopisa Zora i kulturnog društva Gusle.

Međutim, Dučić ubrzo napušta svoj zavičaj i odlazi na školovanje u Švajcarsku i Francusku. U Ženevi i Parizu on stiče visoko kulturno i književno obrazovanje, izgrađuje se na literaturi francuskih modernista i simbolista, a potom stupa u diplomatsku službu Srbije, u kojoj ostaje i posle prvog svetskog rata, u doratnoj Jugoslaviji. Kao diplomatski predstavnik proveo je dugi niz godina u Rimu, Pešti, Atini, Sofiji, Carigradu, Madridu i Kairu. Tom prilikom je obišao mnoge evropske zemlje i krajeve, upoznao se s njihovom kulturom i društvenom istorijom i time obogatio svoja iskustva i svoju ličnu kulturu.

Pored više zbirki pesama, Dučić je napisao i jednu zbirku putopisa sa naslovom Gradovi i himere. Tu su iznesene njegove impresije i meditacije sa putovanja po Francuskoj, Italiji, Španiji, Švajcarskoj, Grčkoj i Egiptu. Ovi putopisi su stvarani u lirskom zanosu lepotama sa kojima se pesnik sretao i koje je u svom unutrašnjem životu doživljavao. Naročito su uspele njegove meditacije o spomenicima i događajima kulturne i političke istorije zemalja kroz koje je prolazio. Dučić pri tom nije težio naučnoistorijskoj istini. On se služio isključivo impresijama, lirskim evokacijama prošlosti i pesničkim reagovanjem na prirodne lepote posećenih zemalja i istorijska zbivanja njihove prošlosti. U njegovim utiscima i karakteristikama života i ljudi tih zemalja ima mnogo duha, lucidnosti i finog estetskog uopštavanja. Stilski i sadržajno su naročio uspela pisma iz Francuske, sa Jonskog mora, iz Grčke i Italije. Putopisi Gradovi i himere napasani besprekorno odnegovanim stilom i izrazom, predstavljaju ono što je u putopisno-književnoj vrsti kod nas najlepše stvoreno.

Dučić je napisao i jednu knjigu filozofsko-lirskih meditacija — Blaga cara Radomira. To je zbirka njegovih razmišljanja i shvatanja o raznovrsnim problemima čovekovog duha i života. Vešto se služeći podacima i delima čovekove duhovne kulture, on tu gradi obilje sentencioznih misli i opažanja o životu, ljubavi, smrti, sreći, istini, lepoti i slobodi. Naziv knjige je simboličan — on označava iskonsku težnju čovekovog duha da se oplemeni, uzdigne i dođe do najviših saznanja i istina.

I u svim ovim radovima Dučić je prvenstveno pesnik. On to i jeste ogromnom većinom svog književnog dela. Dučić je napisao veliki broj pesama u kojima je najčešće opevao tematiku ljubavi, bola, sreće, smrti, samoće i prolaznosti. Motivi o ženi, iluzijama i snovima najčešća su tema tih njegovih pesama.

Dučićeva ljubav je uvek elegična, nesrećna i melanholična. On čezne za njom, ali je svestan njene prolaznosti i bola koji ona uvek ostavlja za sobom. U pesmi Zamor on rezignirano gasi ljubavna osećanja u sebi i kao jedinu i apsolutnu neminovnost sluti dolazak smrti:

Dosta, jadna ženo, sve je zalud! Dosta!
Mi smo jedno drugom davno sve već dali.
Pogasimo lampe pira! Kao vali,
Sve je već proteklo i ničeg ne osta...

Još jedan dan samo hteli bi svom snagom!
Jedan, samo jedan!... Vaj, dok se sve brže
Kroz kobnu noć čuje kako besno rže
Par zlih crnih konja, već spremnih, pred pragom.

Žena u Dučićevoj poeziji nije stvarna, čulna i fizička žena. To je više njegov san o ženi i više jedna iluzija o njoj. U pesmi Zalazak sunca on sniva o jednoj takvoj ženi, koja u nekom dalekom svetu, u zamku kraj mora, sa bolom u duši sanjari o njemu i njegovoj ljubavi:

Opet jedno veče. . . I meni se čini,
Negde daleko, preko triju mora,
Pri zalasku sunca, u prvoj tišini,
Tužna, u senci smaragdovih gora,
Bleda kao čežnja, nepoznata žena,
S krunom i u sjaju, sedi misleć na me...
Teška je, beskrajna, večna tuga njena
Na domaku noći, tišine i tame.

On je toliko predan tom svom snu i toliko uživa u njegovoj nestvarnoj lepoti da strepi da neka misao ne razruši tu opojnu himeru njegove duše:

Ah, ne recite mi nikad: nije tako,
Ni moje srce da to laže sebi.
Jer ja bih plakô, ja bih večno plakô
I nikada se utešio ne bi'!

U svojim pesmama o ljubavi i ženi Dučić se služio sasvim novim, modernim slikama, simbolima i poređenjima da bi izrazio rafiniranost svojih osećanja i doživljaja. Takva poređenja i slike naročito su uspeli u pesmi Poznanstvo:

Glas njezin beše k'o muzika tuge. . .
I zato mišljah, u slušanju mnogom,
Samo na prošlost, na jeseni duge,
Na hladno nebo i na tužno "zbogom".

Poljubac njezin beše tih i ledan,
Mramorni poljub; a kosa joj plava
Odisala je setan miris jedan
Bokora ruža koji docvetava.

Isto su tako lepe i poznate Dučićeve pesme Veče, Sat, Jablanovi i Morska vrba. Pesma Movska vrba sa svojim alegoričnim pejzažnim okvirom predstavlja setnu i sugestivnu umetničku sliku usamljenosti i prolaznosti u životu:

Sama vrba stoji nad morem na steni,
Rasplela je kosu zelenu i dugu:
Naliči na nimfu koju su prokleli
Da postane drvo i da šumi tugu.

Pesma Duša je izraz krajnjeg subjektivizma i pesnikovih idealističkih misli o životu, bolu i sreći. U Dučićevom unutrašnjem svetu živeo je jedan snažni afinitet za prolaznost, setu i elegična raspoloženja. Iz njegovih pesama dobija se utisak da se sa nekom čudnom radošću uživljavao u takva osećanja i da je umeo da u njima nađe izvesnu bolnu i melanholičnu lepotu:

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još je uvek sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine,
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko.

Od ostalih Dučićevih pesama treba pomenuti i njegove Jadranske sonete, koji čine ciklus pesama sa deskriptinnim i misaonim motivima jadranskih pejzaža. U godinama oslobodilačkih ratova Srbije Dučić je ispevao i niz patriotskih pesama, u kojima je modernim i iskrenim izrazom opevao ratna pregnuća, slavu i pobede srpske vojske. Među pesmama sa rodoljubivim motivima posebno se ističe njegova Himna pobednika u kojoj je, uz veru u slobodnu budućnost domovine, slikovito izražena pesnikova misao o neminovnosti i veličini žrtava za slobodu.

Poezija Jovana Dučića je jedno produhovljeno i eterično umetničko stvaranje. Ona je svojim najvećim delom otuđena od stvarnog, običnog života, ona se nije osvrtala na konkretne i žive probleme njegova naroda. Zato je ona u svojoj osnovi, i tematski i idejno, asocijalna i nestvarna. To je poezija jednog intimnog i subjektivnog sveta, poezija snova i melanholije. Najbolja karakteristika idealističke subjektivnosti Dučićeve poezije bila bi ona poznata njegova misao — da stvari imaju onakav izgled kakav im daje naša duša.

Svoj stav prema zadacima poezije, svoja shvatanja o njoj, on je otvoreno iskazao u poznatoj pesmi Moja poezija. Sa aristokratskim prezirom prema običnom i svakodnevnom životu, Dučić tu izražava svoje asocijalno shvatanje poezije:

Mirna kao mramor, hladna kao sena,
Ti si bledo, tiho devojče što sneva.
Pusti pesma drugih neka bude žena
Što po nečistijem ulicama peva.

Po njegovim rečima poezija mora da bude uznesena nad stvarnim životom i da se nikad ne spusti do njegovih problema i prozaičnosti:

Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom,
Nego žute ruže u te kose duge:
Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,
Odveć gorda da bi živela za druge.

U pogledu forme Dučićeva poezija je predstavljala veliku novinu i napredak u razvitku naše pesničke reči. Ona je za čitav niz godina bila prava škola koja je živo delovala u ondašnjem književnom životu. Niko do Jovana Dučića nije sa toliko estetske skupuloznosti birao i nijansirao misli, simbole i metafore svoje pesničke reči. To je i doprinelo da se naša pesnička reč obogati novim prelivima boja i tonova. Gledano uopšte, forma Dučićevih pesama je brižljivo odnegovana i gotovo savršena. Otuda u njegovim pesmama ima toliko sklada, melodije, boja i ukusa. U tom pogledu Jovan Dučić je znatno doprineo da se naša poezija uputi ka novim mogućnostima pesničkog kazivanja i oblikovanja.

Međutim, diplomatska karijera odvela je Dučića putem koji ga je odvojio od društvenih zbivanja u njegovoj zemlji. Otuda u njegovom stvaranju ima toliko aristokratskih manira i jedne gotovo salonske čistote i uznesenosti...

Autori:Dragutin A. Stefanović ; Vukašin Stanisavljević

Podeli ovu vest

06/08/2013 0 comment

U Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, 8.avgusta biće otvorena izložba „Mihailo S. Petrov: Umetnost na poklon". To je gostujuća izložba Narodnog muzeja iz Aranđelovca i čine je predmeti poklon-zbirke znamenitog umetnika koju je ovaj muzej formirao 2011. godine. Koncept izložbe „Mihailo S. Petrov: Umetnost na poklon" baziran je na tematskoj ...

10/07/2018 0 comment

NikolaTesla, slavni srpski naučnik jedan je od najvećih svetskih genijalaca svih vremena. Možda ste se zapitali,kako je postizao vrhunsku ...

21/07/2018 0 comment

Sveti Prokopije rođen je u 2.veku u Jerusalimu.Stupio je u službu zloglasnog cara Dioklecijana i dostigao visok vojni čin. U vreme progona ...

14/07/2018 0 comment

U Aranđelovcu se svakog leta održava Smotra umetnosti „Mermer i zvuci“, jedanod najstarijih umetničkih festivala u Evropi sa 53 godine ...

17/07/2018 0 comment

Dragulj srpskog narodnog pevanja malo poznat široj publici u Srbiji, a to je veoma staro pevanje u dva glasa, naročito pevanje "iz vika". ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!